Najnovije vesti

NA GROBU SUPRUGA I ĆERKE PRIČAM, KAO DA SU ŽIVI: Bol ove žene ne jenjava ni 22 godine nakon NATO agresije, trudna preživela PAKAO
Foto: EPA

tužno

NA GROBU SUPRUGA I ĆERKE PRIČAM, KAO DA SU ŽIVI: Bol ove žene ne jenjava ni 22 godine nakon NATO agresije, trudna preživela PAKAO

Društvo
12:49h

Te noći 10. na 11. april, uoči Uskrsa, razorili su naše Merdare... Razorili su i moju dušu. Nekada poželim da i ja nisam preživela, ali zbog moje Anđelke, koju sam rodila posle nepuna dva meseca, ipak imam razloga da živim.

Ovako kroz suze, tačno 22 godine nakon stravičnog NATO bombardovanja ovog mesta nadomak Kuršumlije, govori Marija Tošović (42), koja je te 1999. ostala bez supruga Božine i jedanaestomesečne kćerkice Bojane, najmlađe žrtve stradale u besomučnom razaranju naše zemlje.

Danima i noćima, seća se Marija, u malenoj kući na samoj administrativnoj liniji kuršumlijske i podujevske opštine slušali su zvuke NATO avijacije i eksplozije bombi. Te noći otišli su, kaže, na spavanje nešto ranije. Oko deset sati. Napad je, seća se Marija svakog detalja, počeo malo iza ponoći. Kada su oko kuće počele da padaju kasetne bombe krenuli su ka podrumu. Božina je u naručju nosio malenu Bojanu, a Marija, tada trudnica, sa flašicom mleka u ruci, krenula je za njima. U trenutku projektil je udario pravo u kućni prag. Poslednje čega se seća bili su delovi zidova koji su ih zatrpali.

- Kada su moji roditelji i brat, koji su živeli u kući nedaleko od naše, shvatili da je bomba pogodila našu kuću, odmah su dotrčali. Rukama su sklanjali šut, beton, sav materijal koji nas je prekrio. Uspeli su pred zoru da nas izbave, ali je ocu odmah bilo jasno da je devojčica, njegova unuka, već prestala da diše... - govori dok plače Marija Tošović.

Dao je mrtvu devojčicu mojoj majci, a on i brat su se, nastavlja Marija, borili da izbave nju i Božinu.

- Suprugu je kičma bila polomnjena, položivši ga na neka izvaljena vrata odneli su ga do jednog nadvožnjaka pored puta, a potom preneli i mene, pa pokojnu ćerkicu. Bombe kojima su zlotvori zasipali ovo područje su i dalje padale oko nas dok nisu, kako su mi kasnije ispričali, bili sigurni da ćemo svi nastradati.

Seća se ova hrabra žena da ih je, ubrzo odatle preuzela Hitna pomoć. Ona, u sedmom mesecu trudnoće, sa teškim povredama lica i tela, zbrinuta je u kuršumlijskom Domu zdravlja, gde je tek tada postala svesna tragedije koju je doživela. Tu se i suočila sa činjenicom da Bojani i Božini nije bilo pomoći. Da ih više nema. Želela je, nastavlja da nam potresno priča, da se i njen život ugasi, prekine. Briga lekara i rodbine uticala je da nastavi život. Posle nepuna dva meseca, koje je, seća se, provela neprekidno plačući, u tuzi za najmilijima, na svet je donela devojčicu koja je dobila ime Anđelka.

- Želela sam u prvi mah da je nazovem po mojoj Bojani kojoj su bombe uskratile život, ali mi pokojna baka to nije dovolila - priča uz dubok uzdah ova žena.

Kaže i da zbog Anđelke ne želi previše da govori o svemu proživljenom i tragediji koja ju je snašla, ali da je ćerka, pogotovo oko godišnjice stradnja oca i sestrice koje nikad nije upoznala, teši i razgovara sa njom. Zajedno, kaže, gledaju slike male Bojane u očevom naručju...

Iz mesta, koje je neprestano bilo na meti NATO agresije, nisu, nastavlja naša sagovornica, želeli da odlaze iako su znali da je rizično boraviti u kući na samoj međi kuršumlijske opštine i opštine Podujevo na Kosmetu. Nadali su se, ponavlja nam, da neće biti na meti zlikovaca.

Tokom obnove zemlje od posledica NATO bombarodvanja sagrađena im je nova kuća. Marija veli da bi sve u životu dala samo da su joj živi najmiliji. Sada sa kćerkom Anđelkom, studentom menadžmenta, živi u Kuršumliji, zbog njenog školovanja, ali i redukovanih autobuskih linija zbog čega im je uskraćen prevoz do Merdara.

- Na grobu supruga i kćerkice pričam, kao da su živi... Bol ne jenjava... Posle ovoliko godina i sama osećam posledice od povreda koje sam zadobila, slabije čujem, a povrede po nogama ostale su i dan-danas vidljive. Međutim, najviše bole povrede na duši sa kojima ću se boriti dok sam živa - kaže, na kraju ispovesti, Marija.

Suprug je tešio: "Ne plaši se"

- Sećam se da je Božina bio sav pod ruševinama, ali da je u naručju umotanu u ćebencetu držao čvrsto Bojanu. Uprkos povredama koje su bile smrtonosne, čula sam kroz polusvest da me doziva i govori mi da se ne plašim - seća se Marija te zlokobne noći.

(Kurir.rs/Novosti)

Bonus video:

Ratni veteran priseća se bombardovanja 1999. godine
01:22

Ratni veteran priseća se bombardovanja 1999. godine

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...