EKSKLUZIVNO! ISPOVEST GLUMICE HANE ANĐELI JOVČIĆ: Gorčin mi je stavio metu na čelo, a Jagoš me je dotukao! Dobila sam depresiju

Dugo je prošle nedelje trajao aplauz na kraju predstave „Lečenje duše in vivo“ u Teatrijumu, na letnjoj pozorišnoj sceni u Kapetan Mišinom zdanju. Glumica Hana Anđeli Jovčić je izvela monodramu koju je i napisala. Nada Ljubić, junakinja ove predstave, nije se prikazala publici, o njoj saznajemo iz reči nekoliko psihoterapeuta, koje igra Hana Anđeli Jovčić. Nada je takođe glumica, bori se s depresijom, ima emotivne probleme, teško komunicira, ne može da radi, ne može da se uklopi u kapitalističko društvo...

Hana ekskluzivno za Kurir govori o predstavi i pitanjima koja su otvorena nakon izvođenja, o povratku na scenu, o seriji „Lisice“, preko koje ju je šira publika svojevremeno upoznala, ali otkriva i s čime se sve suočavala u svom matičnom Narodnom pozorištu, te kako je „zaradila“ depresiju i kako se godinama bori s njom...

Tvrdite da su svi likovi i događaji izmišljeni, ali, ipak, čini se da je samo Hana mogla ovako da skenira Nadu i vodi kroz ovu monodramu. Zbog čega vam je bilo potrebno da osmislite i odigrate ovaj komad?

- Osetila sam da imam znanja i sposobnosti da napišem dramski tekst o temi i događaju koji zaokupljuju moju pažnju skoro 15 godina. Pa kad sam ga već napisala, bilo je i logično, budući da sam glumica kao i moja junakinja Nada Ljubić, da ga i odigram.

Psihoterapeuti u predstavi često plaše i vređaju Nadu, igraju se njenim osećanjima, pokazuju neznanje, alavost na novac... Da li se ovim komadom, koji je predstavljen kao tragikomedija, otvara pitanje koje bi moralo da nam, kao društvu, bude veoma važno - stručnost psihoterapeuta da razumeju šta proživljavaju ljudi koji se bore s depresijom danas?

- Da, otvara se i to pitanje, ali samo delimično. Pre svega, otvara se pitanje lekar-pacijent na svim nivoima. To nije priča o stručnosti, nego o etici i moralu. Odnos lekara i obolelog najbolje je opisao Adler. Bolesnik je u odnosu na lekara uvek inferioran. Mnogi lekari se zbog svoje stručnosti i titula osećaju pomalo kao bogovi sve dok se i sami ne razbole. Ovaj komad se bavi lekarima koji nisu u stanju da razviju emotivni odnos prema pacijentu niti da sagledaju pacijenta kao celovito biće. Oni su, pre svega, egoisti koji projektuju. U predstavi je samo jedna lekarka „alava“ na pare, drugi su alavi na nešto drugo, nebitno na šta, no rezultat je svesno ili nesvesno sluđivanje, obeshrabrivanje i uništavanje Nade Ljubić, njenog samopouzdanja, razaranje njenih ciljeva, dok je ne stave na društvenu marginu. Tada je, po njima, izlečena.

U vašoj predstavi terapeuti leče glumicu. Da li se psihijatrijski pristup umetnicima razlikuje od rada s pacijentima drugih profesija?

- Postoje velika svetska psihijatrijska imena koja tvrde da je psihijatrija pseudomedicina ili tobož-nauka. Pa razmislite i sami: davanje dijagnoza bez analiza krvi, hormona, bez skenera, magneta, bez svega onog čime se bave druge grane medicine... Psihijatri u razgovoru, koji traje najviše sat i po, na osnovu ankete koja sadrži dvadesetak pitanja, donose ozbiljne dijagnoze: da li je nešto poremećaj ličnosti ili raspoloženja, da li je u pitanju granični poremećaj ili psihoza. Na osnovu ankete... Pa kakva je to nauka? I onda tu dijagnozu upišu u karton, a ostali lekari je samo prepisuju. I tako to ostaje za vjek vjekova. Videli ste i u predstavi kako jedni druge demantuju, kako se jedni drugima podsmevaju. Pacijent je tu igračka. A što se i ne bi obrušili na njega, on je i tako bespomoćan i zbunjen. Bez ljubavi i saosećanja nema lečenja. Oni kao papagaji ponavljaju priču o važnosti nekakvog transfera. To su naučili od Frojda. Pa transfer treba da bude ljubav, a ne odnos depresivnog pacijenta i lekara narcisa, što je najčešće slučaj. Oni, naravno, o narcističkom poremećaju govore sve najgore, a ima li većih narcisa od njih. Pa pogledajte ove psihijatre koji se ne skidaju s TV. Sedi terapeut, prof. dr mr, sve moguće titule, skockan, frizura, bradica, odmeren ton, a ispod stola stopalo kompulsivno, raspomamljeno i nezaustavljivo tapka, pravi flamenko... Pa oni su samo ljudi s milion problema.

Jedna psihijatrica kaže Nadi: „Ja ću od sada biti vaša druga mama.“ Kako to objašnjavate?

- Pa tako... Nema tu ni Boga, ni logike, ni „poštuj oca i mater svoju“, već „odbaci oca i mater svoju i priznaj psihijatra za vrhovnog vođu“. Zavadi pa vladaj. Eto, to je. Da se vratim na vaše pitanje kako lečiti umetnike. Psihijatri uopšte ne poznaju proces stvaralaštva, a pogotovo glumu. Prvo što sam naučila od svojih profesora glume bilo je da su glumac i njegovo telo istovremeno instrument i izvođač i da svaka emocija lika koji se tumači mora proći kroz glumčev metabolizam. To su veoma kompleksne stvari. Zato su glumci krhki i ranjivi, jer je emotivni i nervni sistem stalno „poluotvoren“, kako bi bio fleksibilan da hitro odgovori na poslat zahtev reditelja, ko je i kakva je osoba koju treba da oživi. A ovi stručnjaci koji su lečili Nadu bili su tako nadmeni u svom neznanju i prepuni stereotipa. Biće zanimljivo videti kako će u skoroj budućnosti neku Nadu lečiti „eksperti“ s Megatrenda i Singidunuma kad se ovako provela sa profesorima i drugom „lekarskom elitom“. Postoje vrlo glasna mišljenja da umetnike ne treba lečiti jer im „lečenje“ uništi dar. A šta je umetnik bez dara?

Jedan od vaših junaka, psihoterapeut, govori pak svojoj pacijentkinji Nadi o samoubistvu. Da li ta surovost s kojom joj se obraća spada u terapiju ili je reč o nestručnosti?

- Ta rečenica u predstavi kad psihijatrica kaže Nadi da njena majka želi da se ona ubije je izgovorena na terapiji i istinita je. A odakle i zašto terapeutkinja ima potrebu i smelost da tako razgovara s pacijentkinjom možda možemo saznati od Hane Arent iz njenog dela „O banalnosti zla“.

Da se pozabavimo malo vašom karijerom. Još na akademiji su govorili da ste velika nada i veliki talenat, vaš predložak za diplomski ispit koji ste izveli na sceni akademije „Mata Milošević“ pamti se i danas, izveli ste Beketove „Korake“ i aplaudirali su vam 12 minuta. Odmah ste počeli da igrate u svim pozorištima, velike, glavne uloge, dobijali ste izvanredne kritike, a onda ste se pojavili i zablistali u seriji „Lisice“, gde ste igrali Mimu, glavnu ulogu. To vam je donelo veliku popularnost, a onda više niste snimali. Kao da ste nestali. Šta se dogodilo, zašto je sve stalo?

- U godini kad sam snimala „Lisice“ imala sam tri premijere u tri beogradska pozorišta. Igrala sam Porciju u „Mletačkom trgovcu“ Šekspira, Hermionu u „Andromahi“ Korneja i Nađu u „Polaroidu“ Rejvenhila u Narodnom pozorištu, u kojem sam bila u angažmanu od 2001. i u kojem sam i danas. Bila je to za mene veoma iscrpljujuća sezona. Stigla je i ponuda da na kraju sezone snimam seriju „Lisice“ od 18 epizoda, sve do kraja oktobra. Ja sam bila na izmaku snage. Razgovarala sam s majkom, koja zna šta znače tri velike premijere u sezoni. Rekla sam da ne mogu izdržati da radim čitavo leto bez odmora i da moram odbiti. Ona me je samo pogledala i rekla: „A ko će te posle zvati? Reditelji su sujetni, ne praštaju odbijanje.“ Iskusila sam to već i sama. Morala sam da vratim zbog zauzetosti „Tri musketara“, „Cuka“, „Lutku s naslovne strane“ i film „Točkovi“. I danas kad sretnem te reditelje, jedva mi se jave. Prihvatila sam. Da bih se koliko-toliko odmorila otišla sam na pet dana u Tivat i dobila sunčanicu. Vratila sam se i počela snimanje. Ustaja sam zorom, išla na plivanje kako bih mogla da izguram snimajući dan. Bilo je jako naporno. Od umora nisam mogla da spavam. U oktobru sam bila potpuno iscrpljena. Fizički, emotivno, nervno. Pregorela sam. U takvom stanju nastavila sam da igram četiri ogromne uloge cele sezone.

Zar nije bilo logično da uzmete bolovanje?

- Ne, to se ne radi. Bolovanje se uzima kad glumac bukvalno ne može da stoji na sceni. Naš posao je kolektivni „show must go“! To je istina, jer toliko ljudi je uključeno u proces, a igrala sam u četiri predstave. Na kraju sezone pozvao me je Gorčin Stojanović, reditelj serije „Lisice“, moj drug, kolega, prijatelj, ponudivši mi da za scenu „V sprat“ u Narodnom pozorištu igram savremeni komad „Intimus“, čija se radnja odvija u WC jednog elitnog restorana. Prihvatila sam puna poverenja i naučila tekst unapred „na belo“, iako to nije uobičajeno, da bi mi bilo lakše i da bih bila sigurnija, jer sam bila umorna. Probe su tekle uobičajeno. A onda je jedno jutro, pre same probe, zazvonio telefon. Javio se Gorčin. Rekao mi je doslovce: „Vidi, Ð. se žali da ga ne gledaš dok on glumi i da si odsutna kad ne govoriš svoj tekst. Njemu to smeta i brine ga. Boji se da neće imati vremena da do premijere napravi ulogu, a to mu je prva uloga u angažmanu. I ja sam odlučio da mu izađem u susret i da te zamenim.“ Šok! Nisam mogla da poverujem. Ja sam pozorišno dete, slušala sam svakakve priče o tome šta se dešava iza kulisa, ali ovo je prevazilazilo sve što sam čula. Izbacuje me iz projekta jer nisam netremice gledala partnera dok proba! Ovakav postupak reditelja posle onakvog mog rezultata u „Lisicama“! I da je bar taj telefonski razgovor ostao među nama - pa ni po jada.

Nego?

- On je po pozorištu razglasio da je Hanu morao da izbaci iz projekta „jer ona nije psihički dobro“. Tada je Gorčin postavio metu na moje čelo i mogao je da puca u nju ko je hteo. A hteli su i pucali mnogi. Kad bi neko od mlađih reditelja, još uvek neupućen u klevetu, pomenuo da me želi u podeli, brzo bi uskočila neka koleginica da objasni „kako je Hana teeeško bolesna“.

Baš u jeku te hajke postavljala se „Koštana“, dovedena je glumica, slobodni umetnik, da peva Koštanu. Bila je alt, cela partitura je prilagođena. Ja sam muzičar i sopran. Imala sam iza sebe sedam glavnih uloga, poznajem taj melos i mentalitet, otac mi je poreklom Vranjanac. Zatražila sam alternaciju, zvanično, pismeno, što je uobičajen, korišćen i zakonit postupak. Rekla sam da prihvatam smanjen broj proba kako ne bih remetila proces. Grubo sam odbijena usput, usmeno u hodniku.

I treći šlag na torti bio je postupak Jagoša Markovića na probi „Pokondirene tikve“, u kojoj sam igrala Evicu.

Podrška porodice

Majka mi je najznačajnije biće u životu

Predstavu ste posvetili ocu, bez kojeg ste davno ostali, i majci Sonji Jauković, koja je sedela u publici. Koliko vam je važna podrška i pomoć majke, budući da je ona takođe glumica?

- Pomažemo jedna drugoj ravnopravno. Ona uvek govori da sam joj ja, kad sam bila mala, mnogo pomagala i da sam se iscrpila. Moja mama je rano ostala bez majke. Igrala je teške uloge, bio je rat, inflacija, a bile smo same... Sada o mnogim stvarima različito mislimo i stalno jedna drugoj nešto dokazujemo, pa ipak je između nas 30 godina razlike, ali ona mi je najznačajnije biće u životu, a i ja njoj.

Šta se tu dogodilo?

- Davnih osamdesetih godina moja majka, već tada apsolutna prvakinja Drame Narodnog pozorišta, bila je u jednom mandatu i predsednica Umetničkog veća. Gledala je diplomsku predstavu mladog studenta režije. Dopala joj se. Predložila je tada Umetničkom veću i upravniku Velimiru Lukiću da mladom anonimnom Jagošu daju šansu. I dobio ju je. Bila je to režija „Učenih žena“ Molijera. Uloge su tumačile Olivera Marković, Svetlana Bojković i Olga Odanović. Bio je to Jagošev start. Ni manje ni više nego na velikoj sceni Narodnog pozorišta, zahvaljujući mojoj mami. A mnogo godina kasnije, eto mene u podeli kako pripremam Evicu u „Pokondirenoj tikvi“ s početka ove priče. Ali ja sam već ranije takođe na velikoj sceni igrala Evicu u režiji Egona Savina. Glumica koja je igrala premijeru otišla je na trudničko bolovanje i meni je ta uloga dodeljena, igrala sam je godinama, do skidanja predstave s repertoara. Bilo je nepotrebno da je igram dva puta. Jagoševu ponudu sam prihvatila verujući da ćemo sarađivati lepo, ne samo zato što primam platu i što je moje da radim. Na jednoj probi sam pogledala u mobilni telefon - pogledala, ne koristila - jer majka mi je bila bolesna i sama u kući, pošto je dva dana ranije sahranila brata. Jagoš je spazio moj spušten pogled i vrisnuo: „Marš odavde, đubre smrdljivo.“ Ustala sam i lagano napustila probnu salu, a da kolege nisu progovorile ni reč. Niko od njih nije reagovao, protestovao ili pak prijavio nadležnima ovakav incident. Naprotiv, Jagoš je tražio od uprave da se ja njemu izvinim, što je uprava podržala.

Za vas je to očigledno bio ogroman udarac i razočaranje. Zar on nije bio čovek koji vam je na neki način bio dužan?

- Dugo sam plakala i gutala suze. Bilo je još mnogo raznih poniženja o kojima ovde ne bih detaljisala, ali sam od Jagoša očekivala makar izvinjenje. Vreme je prolazilo, bila sam sve tužnija i na kraju sam se razbolela. Dobila sam depresiju. Bila sam oklevetana, mobingovana, stigmatizovana i ponižavana dugi niz godina u Narodnom pozorištu. Od pojedinih kolega, reditelja, prethodnih uprava... Tretirana sam kao beznačajna glumica i osoba bez ugleda. I dalje sam igrala svoje predstave „Sudiju“, „Pokondirenu tikvu“ i „Ifigeniju“ sve dok nisu skinute s repertoara, išla sam na sva gostovanja Narodnog pozorišta pod lekovima i bez ijednog dana bolovanja, a ipak su se prema meni ponašali kao da sam neradnik.

Ali predstavom „Lečenje duše in vivo“ sada ste pokazali da imate snage i umeća da gotovo sat i po držite gledaoce prikovane za sedište. Niste gubili koncentraciju ni za tren, odigrali ste pet likova. Monodrama važi za najteži oblik glumačkog izražavanja, a vi ste vladali scenom.

- Za one koji su me gledali u ulogama pre 15 godina, to je očekivano. Ali za mlađu publiku i one koji me ne znaju, to je iznenađujuće. A možda je moja predstava ipak najveće iznenađenje za one koji su me zbog moje bolesti otpisali ili joj doprineli. Oni se neće radovati.

Gde će publika ponovo moći da vidi „Lečenje duše in vivo“?

- Upravnica Narodnog pozorišta Ivana Vujić rekla je da će „Lečenje duše in vivo“ od jeseni staviti na repertoar scene „Raša Plaović“.

Na kraju, vaša poruka svima koji se bore s depresijom...

- Ne bih nikome slala nikakvu poruku, ne daj bože izigravala lajf kouča... Znam samo da je depresija teška bolest, da se uspešno leče lake forme, ali ne i klinička depresija. Znam da je spas ljubav, ali je mali broj nas ima. I znam da je svaki dan života bez pomisli na smrt - dobitak.

Muzika važna kao i gluma

Sviram Čajkovskog i Betovena

Muzika je bila vaša ljubav jednako kao gluma. Šta je od toga prisutno danas u vašem životu, šta svirate?

- U predstavi se čuje Sonata za violinu Cezara Franka, koju je moj otac obožavao. A ja za sebe sviram koncerte Čajkovskog i Betovena. To sam lepo navežbala. (smeh)

Boban Karović

NE PROPUSTITE

DANAS DVA POKLONA U KURIRU! PRIVEZAK SA LED BATERIJSKOM LAMPOM I DODATAK TV EKRAN

Danas ćete uz dnevne novine Kurir dobiti na poklon PRIVEZAK SA LED BATERIJSKOM LAMPOM i dodatak TV Ekran.

Lampa sadrži i bateriju, samo je potrebno da kupite Kurir i uključite LED lampu povlačenjem dugmeta koje se nalazi sa strane. Privezak možete okačiti o svoje ključeve kako bi vam uvek bio pri ruci.

Nezamenljiv je kada je mrak u hodniku vaše zgrade ili ispred kuće, kada treba da otključate vrata. Možete ga koristiti i kada tražite alat ili nešto drugo na mračnim mestima vašeg doma, ili u raznim drugim prilikama.

Kao drugi poklon dobićete dodatak TV Ekran:

Čitajte KURIR!