Branka Dani (33) je pre deset godina otišla na kruzer kako bi zaradila nešto novca i videla svet. Ni sanjala nije da će joj se na tom kruzeru promeniti život iz korena. Danas radi kao menadžer u baru koji poseduje multimilioner iz Engleske, a upoznala je i ljubav svog života. Za MONDO otkriva koji je ključ uspeha jedne Srpkinje u svetu.
Branka je radila u Srbiji veoma dugo pre nego što je otišla na kruzer. Radila je u jednom beogradskom holetu, počela je kao sobarica, pa je radila na banketu. Kasnije je radila u različitim kafićima. Radila je čak i u radnji sa obućom. Za sve to vreme je studirala Visoku hotelijersku školu. Tokom studija je imala praksu u Crnoj Gori gde sam se dobro pokazala i stekla samopouzdanje.
Kako ste odlučili da konkurišete za posao na kruzeru?
“Kada sam se vratila iz Crne Gore, čvrsto sam odlučila da odem na kruzer, jer je moj brat bio tamo. Zainteresovale su me njegove priče, želela sam i ja da putujem, da vidim svet. Interesovalo me je i da zaradim neki novac kako bih mogla bolje da živim u Srbiji.”
Jeste li bili upoznati sa tim šta vas čeka na brodu?
“Bila sam upoznata sa tim šta je rad na brodu, jer mi je brat tamo okušao sreću. Ali mi smo različite orijentacije i različit sektor, pa tek kad sam otišla shvatila sam koliko ništa nisam znala.”
Koji posao ste prvo radili na kruzeru i da li ste napredovali?
“Kada sam došla na kruzer mislila sam da ću biti konobar. Imala sam obuku koja je trajala mesec dana gde smo imali obuku da bi se upoznali sa svim alkoholnim pićima. Nakon toga je usledio test koji se polagao zbog sertifikata za taj posao. Međutim, ja nikada nisam imala sreće sa ženama koje su mi nadređene, pa se to ponovilo i na brodu. Nadređena dama je mene i još par osoba oborila i rečeno nam je da nismo prošli test. Kada smo tražili da vidimo test, oni su nam rekli da to nije njihova politika. Tada nam je data mogućnost da biramo da idemo kući ili da budemo ‘bar boy’, a to je u prevodu da čistimo za šankerima i konobarima - čistiš, pereš čaše. Ja sam tada čvrsto odlučila da neću to da radim i htela sam da vidim svoj test. Nakon te odluke sam upoznala Atilu, svoj današnjeg supruga, koji je ljubazno popričao sa mnom i rekao mi da prihvatim to jer na tim pozicijama uglavnom ne rade ženske osobe i da će to verovatno trajati nedelju-dve, čisto da nas uplaše. Tada sam odlučila to da prihvatim i onda je usledio pakao, radila sam to četiri meseca uz dodatno maltretiranje. Čak su me i van smene budili da radim dodatne neke poslove. Plata je trebala da bude 500 dolara, a ja sam bila plaćena samo 200. Saznala sam da su svi nadređeni u nekom dilu, ali nisam znala kakve to ima veze sa mnom."
Dan kada je Branka uzela život u svoje ruke
"Jedan dan, pošto sam pušač, otišla sam da zapalim cigaretu. Sudbina mi je pred noge dovela gospodina koji je glavni u kompaniji za bar. Kada je prišao nisam znala da je on taj ali sam videla da oko vrata ima identifikaciju koja nije namenjena radnicima. Tada sam ga pitala ko je i da li može da mi pomogne. Ispričala sam mu šta mi se dešava. Odmah je ragovao, svi nadređeni su dobili upozorenja pred otkaz, a mene je pitao da li želim da krenem odmah da radim kao konobar u baru ili želim opet da idem na tu obuku. Rekla sam da hoću da idem na tu obuku, ne da bih nešto naučila jer sam već naučila, nego da bih se odmorila. Obuka je trajala dve nedelje, a na kraju sam ja držala predavanja. Nakon te dve nedelje sam počela da radim i dali su mi da biram brod na kojem ću da radim, te sam izabra brod na kojem je radio moj tadašnji dečko, danas suprug. Tamo sam radila i bila najbolji prodavac u baru. Prvi ugovor mi je bio devet meseci jer sam ga produžila zbog tih dana koje sam odradila za smo 200 evra. Dakle, prvi ugovor mi je bio vezan za poziciju konobara. I drugi ugovor smo tu odradili i ja i sadašnji muž, a onda smo otišli iz te kompanije. Razdvojili smo se na dva različita broda, ja sam otišla na ‘Dizni’, on na ‘Rojal’. Dve godine sam radila na izabranom brodu, jer na ‘Rojal’ nisam mogla da idem jer sam Srpkinja, a oni Srbe nisu primali. Vratila sam se kući, gde sam mislila i da ostanem jer sam se udala, ali i dalje nas je vukao brod. Zatim sam otišla na ‘Okeaniju’, nakon čega sam se definitivno vratila na kopno”.
Možete li da opišete jedan radni dan na brodu?
“U baru na brodu takoreći ne postoje smene. Uglavnom se radi 10 sati svaki dan bez slobodnog dana šest do devet meseci, u donosu na to kako ti zapadne i kako izabereš. Negde može da se skrati ugovor, negde može da se produži, sve zavisi. Slobodan dan dobiješ samo kad si bolestan, ali tada ne možeš niti da napustiš brod, niti možeš da šetaš po njemu, nego budeš u kabini i eventualno odeš do menze da jedeš. Ukoliko je brod na okeanu može da se radi i 12-14 sati. Postoji otvaranje bara, zatvaranje bara i neka međusmena. Ako otvaraš bar, taj dan ćeš verovatno završiti oko ponoći, a ako zatvaraš, oko 4-5 ujutru. Kada se otvara bar kreće se oko 7 ujutru pa se radi dva-tri sata, pa je tu pauza od sat vremena, pa se opet radi dva-tri sata, pa je tu pauza od tri-četiri sata, pa nastaviš da radiš pet ili šest sati. Kada se zartvara bar kreće se negde oko 12 sati i postoji pauza za ručak, pa za večeru. Kada se otvara, ako si konobar pomažeš šankeru da postavi bar, od čaša, preko voća, pa do pića. Kao konobar ti moraš da se forsiraš kako bi zaradio. Na postoji fiksna plata na brodu, već se radi na procenat, koliko se proda od toga se uzima 10-15 odsto zavisi od kompanije. Potrebno je bukvalno da napadaš goste da bi zaradio.”
Šta vam je najteže palo pri obavljanju posla na kruzeru?
“Najteže mi je palo to shvatanje da su ljudi i na brodu korumpirani. Tamo bi te zgazio i rođeni samo da bi došao do neke pozicije. Teško je što nemaš podršku”
Šta je ono najlepše što vam ste doživeli na brodu?
“Najlepše mi je to što sam upoznala sadašnjeg muža i to što sam proputovala svet i upoznala dosta ljudi sa kojima i danas gajim prijateljstva.”
Kako to izgleda uz pomoć posla na kruzeru upoznati svet, imate li uopšte vremena?
“Koliko dana imaš na kopnu zavisi od kompanije do kompnaije, ali i od toga u kom baru radiš i od rotacije sa kolegama. Generalno, svako ima vremena da izađe i da vidi svaki port, nekada je to samo sat vremena, a nekad i više. Tu je najbitnija žrtva. Ja sam nekada radila i do dva-tri ujutru, pa ustanem u osam da bih na dva sata videla neko mesto.”
Kako vam je posao na kruzeru pomogao da napredujete?
“Posao na kruzeru mi je prvenstveno pomogao da budem samostalna - odvojila sam se od kuće sa nepoznatim ljudima, sa različitim nacionalnostima. Drugo, naučila sam tečno da govorim engleski, pa mi je to pomoglo u daljem napredovanju. Mogu da kažem i da sam usavršila posao za koji sam se školovala. Upoznala sam ljude na koje uvek mogu da se oslonim. Upoznala sam i ljude koji imaju mnogo novca, a dopalo im se kako radim, pa su me dalje angažovali.”
Gde tačno radite danas?
“Danas sam bar-menadžer u ‘Spyglass baru’ u Blekpulu u Engleskoj. Pomogla sam vlasnicima da otvore taj bar i sada radim u njemu. Za neke dve godine planirano je da tu bude hotel. Meni je ponuđeno da ja budem menadžer hrane i piće u tom hotelu.”
Kako ste došli do tog posla?
“Poslednji ugovor koji sam odradila sa svojim današnjim mužem sam odradila kao bartender, odnosno šanker. To je bio kruz koji je imao početnu stanicu u Sautemptonu u Engleskoj, a gosti su se menjali svake dve nedelje. Uglavnom su sa nama putovali Englezi. Na jedno isplovljavanje su došli nešto bogatiji ljudi, elitniji ljudi. Među njima je bio multimilioner koji ima ergelu konja, fudbalski klub, investiror je, a ima i plan za hotel. Ja sam tom kruzu radila u kazinu, a on je tu bio gost. Ipak, ja sam u baru imala dosta posla i nisam imala vremena da se informišem o gostima. Kolega koji je radio kao menadžer kazina mi je prišao i rekao mi je da ima jednog mutimilionera i da bi bilo dobro da ga ja uslužim. Meni to nije padalo na pamet, te sam rekla da mogu da ga uslužim ako dođe za bar, a da za sve ostalo postoje konobari i poslala sam upravo konobare do njega. Sutradan ujutru kad sam otvarala bar taj multimilioner me je pitao da li može da dobije piće. Kako nisam otvorila bar rekla sam mu da mora da pričeka. On je pristao i posmatrao otvaranje, nakon čega sam ga uslužila."
Branki je jedno prijatljstvo potpuno promenilo život
"Tada mi je rekao da je primetio da baš volim svoj posao, što je zaključio, kako je naveo, po tome što sam uvek nasmejana. Nakon toga smo se upustili u priču o poslu dugu dva sata. Razgovarala sam i sa njegovom ženom. Od tada smo pričali svaki dan za šankom, dok me jednog dana nije pozvao da ga uslužim u kazinu. Kada sam to odbila, ponovo me zamolio, a onda mi ostavio veliki bakšiš. Nije prestao sa ženom da dolazi za šank, a ja sam svaki dan improvizovala koktele za njih. Bukvalno sam sama kombinovala različita pića gde bi oni rekli šta im se najviše svidelo. Na kraju kruza su mi dali pozamašan bakšiš i vizit kartu, rekli su mi da se javim kada budem ponovo u Engleskoj. Kada sam se vratila na kopno u decembru, i njima i ostalim kontaktima sam poslala mejl u kojem sam navela da sam se vratila i da sam dobro. Sa njima se nastavilo dopisivanje."
"Kako sam u januaru dobila ponudu za posao stjuadrese u privatnoj aviaciji, sa napomenom da već u februaru imam probni let, pomislila sam da je moj život pošao nekim sasvim drugim tokom. U prilog tome je išla i činjenica da je krenula korona, te od moje prvobitne zamisli da se vratim na kruzer nije bilo ništa. Prihvatila sam posao stjuardese, a moj prvi let je bio za London. Samo dan pošto sam dobila svoju rutu, cenjeni gospodin mi je pisao sa upitom da li ću možda u skorije vreme dolaziti za London. Odgovorila sam mu - Kakva slučajnost, ja baš sutra letim tamo. Zamolio me je da javim u kom ću biti hotelu kako bi došao da me vidi. Tako sam i uradila. Uz kafu mi je ponudio posao koji danas radim. Posavetovala sam se sa svojim roditeljima jer smo svi bili skeptični pri pomisli da neki milioner baš mene želi za osobu koja će mu voditi posao u hotelu. Naposletku sam prihvatila, ali sam zbog korone još neko vreme radila kao stjuardesa. Početkom ove godine su mi poslali ponudu i potpisala sam ugovor. Od jula sam počela da radim.
Kada se osvrtnete na sve, imate li savet za one koji konkurišu na posao na kruzeru?
“Posao na kruzeru je sve u svemu jedno prelepo iskustvo i svako bi trebalo da ode dok je mlad, do 25-26. godine, jer se proputuje svet, upoznaju se ljudi, usavrši se jezik Onaj najvažniji savet je ljubazna komunikacija sa svima jer nikada ne znate da li iza obične prijatne priče stoji neka poslovna ponuda koja vam može promeniti život. Ako se to pak ne desi, samo iskustvo sa kruzera pomaže i u našoj zemlji da se snađete bolje na drugim poslovnim pozicijama. Na kruzeru postoji mač sa dve oštrice, ili postaneš bolji čovek, organizovaniji, ili se odaš nekom poroku”
Da li smatrate da vam se život prokrenuo od kada ste kročili na kruzer?
“Meni se život zaista preokrenuo kada sam kročila na brod. Upoznala sam čoveka svog života, postala sam samostalnija, sigurnija, videla sam mesta koja ne bih u životu videla, jer sa životom u Srbiji ne možeš da odeš ni do Čačka, upoznala sam dosta ljudi, a ti kontakti su me doveli do onoga što sam danas.”
Šta je recept za uspeh po vašem mišljenju?
“Recept za uspeh je da veruješ u sebe i da radiš na sebi. Potrebno je non-stop učiti. Ja sam pored diplomiranja završavala i mnoge privatne kurseve, i jezika i uske specijalnosti u svojoj struci. Pare se zarade i potroše, ali znanje uvek ostaje, te se iznova može naplatiti"
Da li planirate da se vratite u svoju zemlju?
"Ja trenutno živim i radim u Engleskoj i imam želju da im pomognem da otvore taj hotel, ali ja zamišljam svoj život ovde, gde bih se vratila, radila i zarađivala koliko mi je potrebno.”
Branka Dani je na kruzerima radila punih osam godina, godinu dana je bila stjuardesa a danas je menadžer bara i na putu da postane menadžer hotela. Na brodu je upoznala divnog i vrednog čoveka sa koijm je u braku. Moglo bi se reći da je stvarno imala sreće u životu, ali Branka tvrdi da je rad i upornost ključ. Sada kada je stekla ogromno znanje i samopouzdanje smatra da su pred njom tek velike stvari i krupni koraci. Verujemo da će savladati uspešno.
(Kurir.rs/MONDO)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
