Kada misliš da nemaš snage da nastaviš sa životom jer je naišao težak period, moraš da ustaneš i da se boriš, pošto je jačina čoveka upravo u tome da prevaziđe sve životne nedaće.
Primer koji treba da se sledi je Đorđe Mitrović (23) iz Prokuplja koji je 100 odsto invalid od rođenja, a koji uspravno korača i ne jadikuje nad svojom sudbinom.
On je simbol optimizma i životne radosti, koji svojom pričom i stavom uliva nadu ostalim ljudima. Boluje od artrogripoze, koja ga čini invalidom, ali se ne predaje. Trenutno je na master studijama u prokupačkoj Visoko poljoprivredno-prehrambenoj školi strukovnih studija, na odseku za fitomedicinu.
- Oduvek sam bio takav, borac, i to je tako zahvaljujući mojoj porodici i sredini u kojoj živim, koja mi je najveća podrška. Rešio sam da javno govorim o sebi kako bih motivisao druge da ne posustanu i da nastave da se bore u životu, bez obzira na to šta ih snađe - kaže za Kurir ovaj mladić, u čijim očima se naziru snaga koja pomera planine i vedar duh koji otklanja sve tamne oblake života.
Zbog okruženja ne oseća da je osoba sa invaliditetom i to što slabo može da koristi ruke ne smeta mu da u svemu bude kao drugi.
- Treniram fudbal i košarku, svakodnevno po tri sata radim vežbe koje sam naučio u Ribarskoj Banji i idem napred. Jedino tako se može. Naravno, bilo je i teških trenutaka, ali i u njima kažem sebi da se ne sme posustati i onda krećem dalje. Najveća barijera koju sam imao bila je kada je trebalo da upišem školu. Mojoj majci su predlagali specijalnu, ali doktorka koja me je lečila u Tiršovoj i nekoliko puta operisala pošto su mi stopala bila spojena sa zglobovima preporučila je običnu školu. Usledila je sila psihotestova i sve sam prošao kao natprosečan. Konačno, posle svega, krenuo sam u običnu školu i evo gde sam sada - seća se naš hrabri sagovornik.
Njegova misija je, kako kaže, da pomogne drugima da se bolje osećaju i da nauče, kao i on, da je život samo jedan i da ga treba iskoristiti.
- Sreća je u nama samima. Ne stidim se svojih krivih nogu i ruku i oblačim šorts kada treniram. Sa prijateljima idem u noćne klubove, družim se. Iako su rekli da ću večito ostati u kolicima, evo, vidite, sam hodam i krećem se. Sa rukama sam još slab, ide to sporo, ali ne odustajem - dodaje naš sagovornik.
Upornost, strpljenje, želja su vodili Đorđa kroz život. Uz podršku porodice i prijatelja, on sve više jača. Ruke su mu slabe i ima problema da se obuče i okupa, a sve ostalo radi sam. Vežba i nada se da će i one ojačati i da mu više neće biti potrebna pomoć drugih.
- Ja prkosim vremenu u kojem živim, jer se zdrave osobe stalno žale, a ja hoću svojim primerom da im pokažem koliko su srećni i da treba da budu jaki - poručuje Đorđe.
Da bi pokazao svoj optimizam i ispričao životnu borbu, on je sa Društvom za cerebralnu i dečju paralizu u Prokuplju, čiji je član, snimio film, počeo je da piše knjigu o sebi i svom iskustvu i trudi se da svoj optimizam prenese i na druge.
Osmeh ne silazi sa Đorđevog lica.
Raduje se svakom razgovoru, trenutku, danu, prijateljima, porodici, prirodi i životu. Korača hrabro i ne odustaje, a sve nevolje koje naiđu za njega su izazov i trenuci koji su sastavni deo života. I nikada ga nećete videti da kuka ili da se žali. Za njega je život čudo i želi to da kaže svima!
Piše knjigu
Dnevnik o koroni
Svoja iskustva Đorđe pretače i u knjigu. - Na ideju da napišem knjigu došao sam nakon pisanja dnevnika o koroni. Biće to zbirka kratkih priča o mom iskustvu i životu i nadam se da će biti gotova do septembra. Želim da se u budućnosti borim za bolji život osoba sa invaliditetom i da na sve načine pomognem drugima da srušimo barijere koje postoje. Ima ih, naravno, još uvek mnogo, posebno u manjim sredinama, ali nisu nepremostive - siguran je Đorđe, koji sve više sebe poklanja drugima.
Biljana Roganović
NE PROPUSTITE
