Branislav Negić, mladić koji se hrabro borio 1999. godine na Košarama 1999. godine, ima grob, ali njegovo telo do danas nije pronađeno.
Inače, Branislava su prvobitno sahranili, ali se ispostavilo da je to bilo telo drugog mladića.
Njegova sestra Branislava je posumnjala da je u pitanju greška čim je videla telo. Posle sahrane je otvorila notes gde je pisalo drugo ime i tada su se kockice složile.
Kontaktirali su porodicu tog drugog vojnika koja je došla po svog sina...
A grob hrabrog Branislava ostao je sa spomen pločom, potpuno prazan...
Zatvaranjem te rake, otvorilo su se bolne rane, a gde je njegovo telo još uvek se ne zna...
Branislav je inače bio redovan vojnik, a posle stupanja u vojsku 10. juna 1998. u Valjevu, prekomandovan je u Kosovsku Mitrovicu u septembru iste godine.
Sa saborcima je kao vojnik-strelac odbijao napade albanskih terorista i NATO plaćenika sve do sredine aprila. Poginuo je 14. aprila 1999. godine.
Ovaj heroj s Košara dobio je ulicu u rodnoj Banji Koviljači.
Objavljena je i pesma njemu u čast.
Stihove pesnika Vasilija od Semberije Branislavu Negiću (1978-1999) prenosimo vam u celosti:
Tri se metka u njega sjure,
i zadnje reči "gotov sam Šure".
Stoji majka nad praznim grobom,
od tuge ne zna šta će sa sobom.
Izdala sinu prve parastose,
došli vojnici kovčeg da nose.
Izvini, majko greške postoje,
ovde ne leži mezimče tvoje,
u njemu kovčeg i drugi neko,
i njega metak šiptarski ček'o.
Rat ti je takav izvini, stara,
tvoj sin još nije donet' sa Košara.
Sestra je prva posumnjala, k
raj kovčega kad je stala.
A reči njene bile su prve,
nisu to bato tvoje obrve,
one što tvoje čelo krase,
ti meni bato ne ličiš na se'.
I mnogo si mi se raskrupnjao,
jedva si bato u kovčeg stao.
Otac je teši "ej čedo moje,
i gore stvari od ove postoje".
Neka mu Gospod grehe oprosti,
šta da mu nismo pronašli kosti?
A sestra Branka u novčaniku,
pronađe neku nepoznatu sliku.
Pa, ova mi malena slika,
liči na onog pokojnika.
Neznana slika i adresari,
to nije moj bata u stvari.
Dođoše ljudi petoga dana,
odneše kovčeg iz večnog stana.
Bože, mili potresne scene,
kukaju dve majke zagrljene.
Jedna žali poginulog sina, a druga čeka dvadeset godina.
Dok drži sveću u drhtavoj ruci,
razmišlja dal' su ga rastrgli vuci?
Ili mu kosti na miru trule,
na Košarama kod Karaule,
ili je telo mlado, još vruće,
dospelo pod nož do "žute kuće"
I tako danas, i tako sutra,
crnina spolja, tuga iznutra,
na prag Srbije znao je stati,
a ona ni mrtvog da ga vrati.
Kurir.rs/ S. T.
NE PROPUSTITE
