Ivan Mladenović, svetski putnik iz Šida, bez velikog iskustva krenuo je biciklom put Ostroga, do koga je stigao za dva dana.
- Kada sam stigao do tamo znao sam da je to moj život. Dva dana me je kiša pratila i bilo je jako teško, ali sam odlučio da istrajem. Kasnije sam otišao do Tirane, nakon čega sam samo počeo da pomeram svoje granice - priča Ivan Mladenović, svetski putnik za Kurir televiziju.
- Krenuo sam za Moskvu oko 2.500 kilometara i mislio sam da je to to.
Kilometri su mu postajali sve veći izazov, pa se tako uputio čak do Pekinga.
- Mislio sad otići ću za Tursku, pa gde je Turska, tu je i Gruzija. Kada sam stigao u Gruziju, već vidim i Kavkaz... Kad sam već tu, onda i Mongolija, Kazahstan i onda idem do Pekinga, pa šta bude.
Iako je Ivan bivši rukometaš i spreman za velika putovanja, put do Pekinga mu je bio najteži.
- Najveći izazov je bila pustinja Gobi, koja je duga 700 kilometara. Mene su u Rusiji već bile sačekale ogromne daljine, gde 300 kilometara sem druma nisam video nikog. Nisam ni znao da je tolika praznina. Već tu sam osetio samoću i prazninu.
Psiha je veoma važna kada su daleka putovanja u pitanju, a ovaj svetski putnik trvdi da ne treba paničiti šta god da se desi.
- Do sada nisam imao da odustanem, nisam bio ugrožen. Ljudi su svuda dobri i nikada nisam mislio da odustanem.
Mongolija, kroz koju je prošao kada je putovao ka Pekingu, najviše ga je oduševila.
- Najveća anegdota bio je Mongolac koji priča srpski. On mi je prišao i rekao mi je "Pomaže Bog, brate". Okretao sam se oko sebe da vidim da li je to istina. Nisam dugo bio pričao sa nekim -
Mongoli su ga odlično ugostili i imao je priliku da oseti život kojim žive vekovima.
- Oni nemaju prodavnice da skoknu do njih da kupe rakiju, pivo... Oni samo imaju da pomuzu kobilu i to piju - priča Ivan i dodaje:
- Kada sam stigao u Kinu hteo sam da se slikam biciklom, ali mi nisu dozovoli da se popnem biciklom. Ipak, uspeo sam da dobijem pet minuta samo da se slikam i da se vratim dole da spustim biciklu.
U Afriku se zaputio 2020. godine sa prijateljem iz Hrvatske kako bi se spustili od Dakara, glavnog grada Senegala do Lisabona u Portugaliji.
- Svi bi trebalo da odu u Afriku, da vide kako se teško živi tamo. Tamo sva deca prose, kad vide belca misle da je bogat. U Senegalu je dozvoljeno da imaju tri žene i onda ima mnogo dece.
- O Mauritaniji ništa nisam znao, sem da su poslednji ukinuli ropstvo. Mada ih tamo još ima, video sam robove, video sam pijace sa robovima, dolaze i kupuju ih kao što kupuju životinje. Spavao sam u jednoj kući u kojoj je rob koji je morao da razbije trotoar. Njega plaćaju pet evra dnevo, ali to je njemu nedovoljno, ne može od toga da preživi i stalno mu je dužan - kaže Ivan.
Nakon bicikle, javila mu se ideja da hoda.
- Sva svoja putovanja sam posvetio deci oboleloj od raka. Ljudi uplaćuju sms poruke, a sva moja putovanja doniraju se njima. Rešio sam da za njih odem na Svetu goru. Taj put je trajao 28 dana - kaže Ivan i dodaje:
- Na Vidovdan sam u crkvi Lazarici u lazarevom gradu sreo patrijarha Porfirija, koji me je primio. Ja sam mu rekao da hodam za Jerusalim za našeg sugrađanina Lazara i on me je blagoslovip. Nažalost, putovanje mi se završilo u Atini na 1380 kilometara, jer nije moglo da se uđe u Izrael zbog korone - priča ovaj neobični čovek.
Naredni poduhvat je prelazak Bajkalskog jezera, 700 kilometara hodom po temperaturama koje padaju do - 20 stepeni, a mi verujemo da će uspeti, jer se do sada nikada nije predao.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
Bonus video:
