Jedna zgrada u Beogradu stoji na ni manje ni više nego na Albanskoj spomenici. I bukvalno. I to odličje, koje dobiše trojica braće Dimitrijević koja preživeše Albansku golgotu i čitav Prvi svetski rat, čuva ovu građevinu na uglu ulica kneza Miloša i kralja Milana bezmalo 100 godina.
Ali do Albanske spomenice vek je duga istorija porodice Dimitrijević u Beogradu, koja je počela 1820. godine, kada je izvesni Stavra Šolić iz sela Srpci kod Bitolja, prebegao u Beograd, ponevši sa sobom samo ikonu Svetih vrača. Bežao je, kako piše u knjizi "Beograd kroz ključaonice 100 kuća" Nenad Novak Stefanović, od turske potere, koja ga je progonila zbog otmice devojke jer nije hteo agi da dozvoli pravo prve bračne noći. Kada je stigao u Srbiju promenio je prezime ne bi li zametnuo trag. I eto Dimitrijevića.
Terzija Stavra ne žali para da sina Đorđa pošalje na doktorske studije u Beč, dok aleksinački trgovac Kostadin Janković ne štedi na mirazu ćerki Persidi, te tako mladenci mnogo posle te 1920. kupuju kuću na sprat sa dvorištem u starom balkanskom stilu. Kuća se nalazila preko puta hotela London, koji je podignut 1868. i već bi izgrađen, srušen je, inače, 1962.
Kako je porodica rasla i pela se na društvenoj lestivici, piše dalje u knjizi, tako je i građevina na njihovom placu postajala veća.
- U dvorištu su rasli divlji kesten, šljiva i dunja. Sedelo se u ladnjaku iliti okruglom drvenom paviljonu, voda se zahvatala iz bunara. Doksat je po turskom običajubio okrenut prema bašti. U kući je raslo petoro dece, od kojih će dvojica postati generali (Milan i Milivoje), a jedan pukovnik i upravnik dvora kralja Aleksandra (Velimir) - piše Nenad Novak Stefanović.
Dimitrijevići su tu prvu kuću srušili i 1897. podigli veću sa visokim parterom i spratom, bila su tu četiri prostrana stana, a u dvorištu i mala prizemna zgrada. Zgrada je na sastavu ulica imala metalnu kupolu.
Međutim, posle Prvog svetskog rata raskrsnica "London" je dobila luksuznu palatu Jadransko-podunavske banke.
- Dimitrijevićima je gradska uprava naložila da sruše svoju porodičnu kuću iz XIX veka jer je postala neodgovarajuća značaju mesta. Dimitrijevići su većali šta da rade. Da li da prodaju plac i sazidaju kuću na nekom jeftinijem mestu spram svojih državnih plata ili da ostanu u upuste se u veliku gradnju? Dugo su premišljali i kolebali se da uđu u poslovnu avanturu. Njihova oficirska struktira ličnosti i nikakvo znanje iz poslovodstva nisu ih upućivali da skoče u brzu reku posla. Ipak, prihvatili su izazov kao vojnici koji ulaze u bitku s jačim neprijateljem. Kada su krenuli, počela je i sreća da im se osmehuje - piše u knjizi.
Neočekivani polog za kredit stigao je od prodaje Persidinog zemljišta u Aleksincu. Na imanju koje je dobila u miraz otkrivene su velike rezerve mrkog uglja i koncesionar iz Belgije isplatio je pristojan novac za zemlju. Ali je i to bilo nedovoljno! Uprava grada je tražila da njihova kuća bude palata, jednaka u visini kao i Jadransko-podunavska banka.
- Poslednji pokušaj da ostanu na svom placu preduzeo je pukovnik Velimir. Pokrenuo je veze koje mu je omogućavao položaj upravnika dvora. Počeo je pregovore s češkom fabrikom obuće Bata. Dogovorili su se da Bata plati okruglo milion dinara na ime 15 godina zakupa velikog lokala u prizemlju, galerije za kancelarije i podruma za magacin. Menica od milion dinara i novac od prodaje zemljišta Belgijancima položeni su kod Državne hipotekarne banke kao učešće kredita - piše dalje.
Dimitrijevići su konačno krenuli u zidanje svoje porodične palate, a arhitekta Aleksandar Gavrilović projektovao je moćnu zgradu, sa stubovima i timpanonima u duhu građanskog poštovana klasične arhitekture. Nadzorni organ je bio Petar Popović, načelnik u Ministarstvu građevina. Gradnja je trajala svega šest meseci.
- Međutim, zdanje nije moglo da bude useljeno. Proradilo je klizište. Statičari su ustanovili da jak pad terena "vuče" zgradu. Postojala je opasnost da se izgrađeno sruši. Rešenje je bilo da se sazida još jedna zgrada u produžetku kosine brega, koja će zaustaviti klizanje zemljišta - piše autor.
Dimitrijevići ponovo traže kredit. Neželjenu, a nužnu zgradu projektuje Josif Najman, a nadzornik je bio Ivo Valand. Dimitrijeići dobijaju palatu sa dva ulaza. Fasada joj je robusna, izrazito visokog prizemlja koje je tražio proizvođač obuće Bata. Taj zahtev je podigao stambeni sprat i njegove akademske ukrase neuobičajeno visoko od nivoa trotoara. Portalni stubovi ovenčani trouglom podsećaju na onaj bajkoviti čardak ni na nebu ni na zemlji.
- Kada je izlivan temelj, pukovnik Velimir Dimitrijević ubacio je u svež beton svoju Albansku spomenicu. Pored nje ostavljena i povelja: "Temelju ovog našeg doma prilažemo Albansku ratnu spomenicu, kojom smo odlikovani sva tri brata kao učesnici u velikom svetskom ratu u kome se Srbi tukoše, trpeše i preživeše Golgotu svoju, a na kraju pobediše i izvojevaše spas i slobodu celom plemenu svom. Molimo gospoda Boga da blagoslovi Dom ovaj. Amin. Dana 19. maja 1927. godine Gospodnje po rođenju našega Gospoda Isusa Hrista. U prestonom gradu Beogradu".
U nemačkom bombardovanju 6. aprila 1941. palata je oštećena, a prema propisima okupacione uprave po kojima su sve zgrade oštećene u bombardovanju morale su biti popravljene ili srušene, Dimitrijevići su ponovo morali da podignu kredit. Projekat obnove je uradio Božidar Živadinović.
Kurir.rs/J.S.S.
NE PROPUSTITE
