ALBANAC NIJE HTEO U OVK, PA MU TERORISTI UBILI SINA, TRI BRATA I DVA BRATANCA! Ibraj: Ovde sam rođen, nisam mogao protiv Srbije!
Društvo -
Albanac Muharem Ibraj tokom 1998. godine odbio je da se priključi terorističkoj OVK. Zbog toga su mu oni ubili šest članova najuže porodice. Ibraj od tada živi u Nišu
Posle Kumanovskog sporazuma, za porodicu Ibraj nije bilo opstanka na Kosovu i Metohiji. Svi su bili na spisku za likvidaciju. Zato su izbegli. Ima ih svuda, od Niša do Australije, ali više nikog u Đakovici.
Muharemu su pripadnici OVK ubili šest članova porodice. Stradala su mu, kaže, tri brata, sin i dva bratanca. Razlog je, dodaje, to što je on radio u policiji:
- Zbog mene, čisto zbog mene, jer sam ja radio u policiji. To je razlog... - kazao je Ibraj za RTS:
- Ko je bio protiv OVK, on je nastradao na neki način - ili je ubijen ili kidnapovan. Ja sam rođen u ovoj državi, otac mi je rođen tu, ja nisam mogao protiv države.
Muharem Ibrajfoto: Printscreen
U Hagu svedočio o zločinima OVK
Bio je dva puta Muharem u Hagu kao svedok odbrane na suđenju Slobodanu Miloševiću:
- Već prvi put kada sam se pojavio pred tribunalom zatražio sam da moje svedočenje bude uživo i javno. Iako mi je u Hagu nuđeno da budem zaštićeni i svedok, pod nekim njihovim brojem, nisam krio svoj identitet. Nisam se stideo svog imena i prezimena, nisam imao potrebe ni od koga da se krijem, niti da kažem svoja opredeljenja - rekao je 2019. za Politiku Ibraj:
- Govorio sam o strahotama, zlostavljanju i zločinima, o torturi OVK ne samo nad srpskim i romskim, nego i svim drugim nealbanskim življem i, posebno, nad nama koji smo bili za mirno rešenje, za suživot Albanaca i Srba. I nikada se neću zbog toga pokajati, jer sam rekao istinu i samo istinu. Ja sam sačuvao i svoj i obraz moje porodice, moje poginule braće i sina, ali i svih poštenih Albanaca. Mora se znati da nisu svi separatisti i teroristi.
Saznanje da je postupio ispravno jače je, kaže, od svih kleveta koje ga prate u kosovskoj javnosti. Međutim, sada izlazi na videlo da u tamo cvetaju kriminal, nemoral i ubistva.
- Nisu ni oni na Kosovu zadovoljni sad. Zadovoljni su oni koji su krali, pljačkali, prodali našu decu... bogati su, a narod - većina su siromašni - ističe Ibraj.
Politika je pisala 2019. godine da je velika albanska porodica Ibraj pre 20 godina uspela je da pobegne iz Đakovice na srpsku teritoriju. Protivili su se progonu srpskog življa i zato što su, iako su Albanci, bili protiv takozvane Oslobodilačke vojske Kosova i njenih zlodela.
Muharem je kidnapovanje članova porodice prijavio Crvenom krstu u Nišufoto: Printscreen
- Bio sam jedan od rukovodilaca policije u Đakovici i živeo s roditeljima u velikoj porodici, u kojoj su svi bili protiv terora i terorista, protiv širenja mržnje na Kosovu i Metohiji. Moj otac imao je jedanaestoro dece - s mojom pokojnom majkom Nurijom šestoro i s drugom ženom Rosom, Srpkinjom, još petoro. Bili smo jedna od najsložnijih familija i jedna od ne baš mnogo koje su bile prosrpski orijentisane. Zato smo smetali, bili trn u oku separatistima i teroristima, zato su nas stalno proganjali i pretili da će nas pobiti - pričao je pre tri godine Muharem za Politiku:
Jagoda Ulamovićfoto: Printscreen
Jagodu tukli u Orahovcu, roditelej nikad nije našla
Jagodu Ulamović teroristi OVK su držali zaključanu i tukli u Orahovcu. Tada su joj kidnapovali roditelje Živka i Desanku Petković, koji nikada nisu pronađeni.
- Za vreme rata 1999. godine, nas je napao OVK u stanu. Tu smo bili zarobljeni osam dana bez hrane, bez vode, dvoje dece, nepunoletni su bili tada. Rekli su: "Ko bude izašao, dobiće metak u čelo" - seća se Jagoda.
Patnje koje su proživeli na Kosovu i Metohiji ne mogu da zaborave. Pravo na imovinu bez koje su ostali ne mogu da ostvare, a o njihovom povratku više niko i ne govori.
Mnogo je tragičnih a malo poznatih i neispričanih priča iz perioda pre, tokom i posle NATO bombardovanja SR Jugoslavije i Srbije 1999. godine. Jedna od onih koja do sada iz mnogo razloga nije mogla cela da se ispriča, svakako je storija o sudbini porodice Muharema Ibraja.
- Posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma 11. juna 1999. godine za nas nije bilo više života u Đakovici. Ali, pre nego što smo uz pomoć naše srpske vojske i policije uspeli da pobegnemo u Srbiju, naša porodica doživela je pravi pogrom. Svi smo, i roditelji naši, i moja braća i ja i svi članovi naših porodica bili na listi za likvidaciju. Između 11. i 18. juna teroristi i pripadnici OVK ubili su šest članova naše porodice. Najpre su jedne noći ubijena trojica moje braće, Isuf, Iber i Isa, sutradan dva Isufova sina, a potom, dve noći kasnije, i moj sin Kujtim. Sve smo ih tajno sahranili daleko od Đakovice, u jednoj šumi, i pobegli u Srbiju.
