Kažu da je ljudski grešiti, ali i pokajati se. Ovako nešto važi i za pritvorenike i robijaše koji su zbog svojih grehova završili u ćelijama zatvora širom Srbije. Mnogi od njih se tada okrenu Bogu. Postanu vernici, a da pre toga nikada nisu ušli u crkvu. Dok nisu stigli iza hladnih zidova zatvora, na Boga mislili nisu. Da jesu, verovatno ne bi ni završili tu gde jesu.
JEDNO PRAVILO UVEK MORA DA VAŽI
Jedan od bivših pritvorenika, koji je bio u Centralnom zatvoru u Beogradu više od sedam godina, pokušava da dočara kako izgledaju dani robijaša koji otkriju duhovnost.
– Ta crkva u Centralnom zatvoru je otvorena neposredno pred moj izlazak. Kako sam čuo, sada mnogi odlaze u nju. Šta je to, da li je spas od dosade, gledanja u plafon ili čitanja istih knjiga, ko će ga znati. Možda neki od zatvorenika zaista iskreno veruju i možda su zaista pronašli Boga – objašnjava on, piše Objektiv.
Kako izgleda procedura odlaska zatvorenika u crkvu? Kako nam objašnjava sagovornik, kao i za sve u zatvoru, postoje jasna i precizna pravila od kojih se ne sme odstupiti ni po koju cenu.
– Sveštenik dolazi i vrši bogosluženje. Liturgije su obično tokom velikih praznika. Zatvorenici u kapelu ulaze bez lisica na rukama. Ceo proces odlaska i dobijanja prava da ideš na molitvu se planira sa stražom. Neke stvari ne možeš da radiš. Recimo, ne smeju u crkvi u isto vreme da se nađu oni kojima se sudi za isto krivično delo – otkriva sagovornik, prenosi Objektiv.
On za sebe kaže da je jedan od onih koji iskreno veruju u Boga.
– Ja se borim i uzdam u Boga. Uz pomoć Boga i dragih prijatelja sve se može – uveren je ovaj čovek, koji u običnoj konverzaciji stalno govori “Da te Bog čuva”, “U ime Boga, borićemo se” i slično.
REČI KOJE NIKADA NEĆE ZABORAVITI
Praksa da zatvori imaju crkve nije usko vezana samo za Centralni zatvor u Beogradu. Osuđenik koji je kaznu služio u Kragujevcu objašnjava kako to izleda u toj ustanovi.
– Pažljivo biraju sveštenoslužitelja za zatvor. To su stabilne ličnosti, ali i ličnosti od autoriteta. Znate, u zatvoru vladaju neka druga pravila nego u običnom svetu. Recimo, čovek koji je to bio u momentu kada sam ja služio kaznu imao je običaj da nam priča da je i sam Isus bio zatvoren od hapšenja do raspeća. To mi je davalo neku utehu. Govorio nam je da je Hristos na krstu dokazao ljubav prema razapetom osuđeniku, da je tada patio za čitavo čovečanstvo, ali da nije zaboravio konkretnog čoveka. Te reči mi i dan-danas odzvanjaju u ušima, to “u tamnici bejah i dođoste mi”. Zatvor je mesto velikog zla i greha, ali i mesto gde se događaju najiskrenija i najveća pokajanja. Ja sam lično primer za to – priseća se naš sagovornik.
SHVATIO DA IMA PREDNOST
Kako kaže, zatvorenici imaju prednost nad čovekom na slobodi.
– Ja sam kao zatvorenik imao svest o grehu koji sam počinio. Sveštenik mi je ponudio istinsku slobodu od greha kroz pokajanje i dao mi je lek kroz svete tajne, a čovek na slobodi je neko ko se prepušta strastima i to smatra normalnim – objašnjava nam ovaj čovek.
Tokom boravka na izdržavanju kazne on je bio akter i nekoliko neobičnih situacija, za koje kažu da su bile prave filmske.
– Sedeo sam zajedno sa vaspitačem, komandirom straže i drugim osuđenicima i zajedno smo pleli brojanice. Video sam tada da nema mržnje, da nema zlobe, da nema zavisti. Za mesto na kome se hijerarhija i te kako zna, neobična situacija, ali je tako. Tada sam se prvi put osetio jednakim sa svima. Te brojanice smo kasnije prodavali i tako je popunjavana zatvorska biblioteka – priseća se ovaj nekadašnji robijaš.
(Kurir.rs/Objektiv)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
