"Lastin" autobus za Obrenovac je 16. novembra 1967. godine sleteo u Savu kod Umke, poginulo je 27 ljudi, čudom se spaslo njih 11.
Paulina Lukić se seća svega što se desilo 1967. godine kada je crveni "Lastin" autobus pun dece i ostalih putnika prebrzo išao kaldrmama glavnog grada.
Neobično brza vožnja po starom, kaldrmisanom putu, već je bila dovoljno strašna da uznemiri tada Paulinu.
"Trebalo je da stane na stanicu u Pećanima. Ali, on nije stao. Konduker je pritiskao dugme, zvono za vozača da stane, da ima izlaz, ali čovek nije stao. Ti ljudi koji je trebalo da izađu u Pećanima su se udavili. Između fabrika Lepenke i Zelengore, 300 metara pre stanice na kojoj je trebalo da izađem, kod Zelengore na krivini koja nije velika, ali je bilo klizavo, vozač udara u jednu kocku kraj puta svom silinom (velike kamene kocke poređane u ravnomernim razmacima, kao neka vrsta ivičnjaka), potom i u drugu i odjednom je počeo vrisak svih ljudi u autobusu. Autobus upada u Savu...".
Voda je ugušila najpre vriske, a potom i živote gomile ljudi koja se samrtničkim stiskom povezivala udišući poslednji dah.
Šta se dešavalo u ostatku vremena, kada je Paulina izgubila svest, ona i dan danas - ne zna. Kako je dospela na obalu, tek je kasnije s mukom rekonstruisala. Ali, zna kako izgleda smrt. Blaženstvo i san, svetlost i mir, ispričala je neke stvari iza granice svesti, života i jave, kakve mogu da ispričaju samo oni koji su se probudili posle kliničke smrti.
A onda, u poslednji čas, spasava je jedan vojnik. I naravno, ljudi na obali koji su joj povratili otkucaje srca i dah.
"Ne znam kako sam ispala iz busa. Čovek koji me je spasao rekao mi je na suđenju kako me je izvukao. Prišlo mi je jedno vojno lice. Pitao me je da li znam ko me je izvukao. Rekoh mislim da je uniformisano lice ali ne znam odakle mi ta slika.
On kaže - ja sam. Razbio je staklo čizmom, a voda me je iznela i pala sam pored autobusa u blato, bila sam isečena od stakla. On je otplivao do obale, na obnali skinuo mantil i čizme i ponovo zaronio prema busu da me spase", seća se Paulina.
I to je bila smela odluka. Rizikovati svoj život, a činjenica je da davljenici mogu u strahu da povuku sa sobom u smrt verovatno je u njegovoj glavi stvarala dilemu. Ipak je uskočio, izvukao devojku, dok se njena duša polako selila. Sekunde su bile bitne.
"Ribarskim čamicma su me izbacili na obali, dali su mi veštačko disanje i čujem govore da sam živa. Uzeli me u naručje i odveli u fabriku Lepenku i ubacili me u vešeraj, gde je bilo toplo. Skinuli su sve sa mene. cipele nisam imala... Doktor je rasklonio ljude, tražio nosila, pogledao mi je oči i pitao kako se zovem, ali nisam znala da kažem, ne znam da li sam živa. Ne zna čovek šta da misli", pričala je Paulina Lukić.
NE PROPUSTITE
