BEOGRAD - Tuga.Živim samo jer još nisam ispunila obavezu prema sinu Nikoli. Nisam mu obezbedila siguran krov nad glavom, ne mogu da mu priuštim školovanje. Najviše me boli što sam nemoćna da bilo šta promenim. Ovako za Kurir počinje svoju tešku životnu priču Stanka Spasov, samohrana majka koja u stančiću bez struje, vode i kanalizacije živi sa četrnaestogodišnjim sinom Nikolom.Kako kažu, jedino pacova imaju napretek. Stanka prima minimalnu penziju, a skoro da je invalid, jer je nedavno imala teški prelom ruke i noge.Sveća je možda i najbolji Nikolin prijatelj.- Bojim se mraka jer smo u prizemlju zgrade, stalno nam noću kucaju na prozor i vrata nezvani gosti, narkomani, alkoholičari - kaže Nikola, koji je đak osmog razreda.On ne živi kao njegovi vršnjaci - nema kompjuter, džeparac za užinu i izlazak u grad, novu odeću i obuću, zbog čega ga često druga deca zadirkuju.- Šta sam bogu zgrešila! Čitav radni vek provela sam u „Jumku“, sada se borim samo za to moje dete, koje otac neće da prizna. Bojim se da ću jednog dana nestati, a zdravstveno nisam dobro, i da će mi dete onda ostati na ulici - kroz plač priča Stanka.Kaže da pomoći nema niotkuda i da svaki dan živi misleći da joj je poslednji.- Zima se približava, ne znam kako ćemo se grejati - jada se Stanka.(V. S.)
