Reč Zvečan sve objašnjava. Iako u ruševinama, to je mitsko mesto srpske istorije. Ta reč je objašnjenje srpske nesloge i nesreće. Objašnjenje pohlepnosti i sujete srpskih velikaša, ali istovremeno i hrabrosti srpskog čoveka. Odatle je krenulo veliko uzdizanje srpske države.
Veliki župan Vukan je 1091. godine pod ovim utvrđenjem porazio vizantijske osvajače, a Stefan Nemanja obavio molitvu u zvečanskoj crkvi Svetog Đorđa uoči boja kod Pantina 1171. godine, kada je potukao Vizantince i pristalice svoje braće. U Zvečanu je 1323. sahranjen Konstantin Nemanjić, sin kralja Milutina koji je stradao u borbi za presto, u bratskom sukobu protiv budućeg kralja Stefana Dečanskog.
I igrom sudbine upravo je ovde Stefan Dečanski okončao svoj život. Posle borbi za prevlast sa svojim sinom Carom Dušanom biva utamničen, da bi 11. novembra 1331. godine mučenički postradao. Posle Nemanjića često su se menjali vladari Zvečana. Car Uroš je grad na upravu dao Musi, zetu kneza Lazara, a 1363. Vojislav Vojinović je primorao Musu da mu preda Zvečan u zamenu za Brvenik na Ibru. Njega nasleđuje Nikola Altomanović, da bi onda Zvečan došao u posed Vuka Brankovića. Od Kosovskog boja pa sve do kraja 18. veka Zvečan je bio važno tursko utvrđenje.
"Danas posle 1000 godina postojanja na vrhu tvrđave vijori se ogromna srpska trobojka, kao simbol prkosa, otpora i nepokornosti. Do vrha uzvišenja gde se nalazi tvrđava lagano sam izašao uređenom stazom sa Markom Marinkovićem iz Zvečana. Sa vrha tvrđave se pružao neverovatan pogled u svim pravcima. Marko mi priča o teškom životu danas na severu Kosmeta i da mnogi odlaze čim im se ukaže prilika. Šetali smo po utvrđenju stopama naših slavnih predaka, tragovima njihove krvi i odjecima njihovih ratnih pokliča gde je svaki kamen osveštan njihovim dodirima. Njihovi duhovi, kao odjeci iz prošlosti nas opominju", kaže Dragan Šibalić.
"Jedno znajte, od vas zavisi dalja sudbina Srbije - Ili ćemo nestati ili se preporoditi? Ne ponavlja li se istorija? Dokle više borba za prevlast, dokle više podele u svakom pogledu? Šekspir bi rekao 'niko nije kriv, svi su krivi', jer smo svi u lancu uzroka i posledica, i upravo zato, pođemo li od sebe, neće nam narod propasti.
Treba ljubav i sloga da zavladaju među nama: da se posvađana braća pomire, da jedan drugome oprostimo, da se pokajemo za grehove, da pobedimo sebe, i u sebi mržnju, zavist i pohlepu. Treba da znamo da nama sa nejasnom budućnošću i sumnjivom sadašnjošću ostaje pitanje: 'Šta će biti sa nama?' Preživljavamo danas, a sutra kao da ne postoji. Zaboravimo li ko smo, možda nikad više i nećemo postojati, a ni znati ko smo nekad bili", zaključuje ovaj kraljevački biciklista maratonac, hodočasnik po svetoj srpskoj zemlji - Kosovu i Metohiji.
Kurir.rs/Ž. M.
NE PROPUSTITE
