Nisam imala detinjstvo kao druga deca. Nisam smela da jedem slatkiše, da se igram, jurim. Što sam bila starija, sve mi je bilo lošije. Dijagnostikovan mi je autoimuni hepatitis. Jedini spas je bila transplantacija jetre. Bolest je već bila u poodmakloj fazi, nastala je ciroza jetre.
Da nije bilo nepoznate donorke, danas ne bih bila živa. Ne znam joj ime. Znam samo da je imala 20 godina i da je umrla.
Na dan kad je preminula, moj život je ponovo počeo.
Ovako za Kurir priča Lidija Stojanović (34), inženjer arhitekture iz Beograda, koja danas živi zahvaljujući jednom humanom "da".
To je za nju bio jedini spas.
- Moja borba počela je još 2000. godine. Imala sam samo jak bol u zglobovima i mišićima. Autoimuni hepatitis otkriven mi je u ranoj fazi. Sa 11 godina mislila sam da ću dobiti terapiju i izlečiti se. Međutim, život je za mene imao druge planove - priča Lidija.
Kaže, detinjstvo se svodilo na zabrane i ograničenja. - Bila mi je zabranjena hrana koju sam volela, slatkiši, igra. Išla sam stalno kod lekara, delovalo je da držimo tog neprijatelja pod kontrolom. Ipak, 2012. sam iznenada počela da povraćam krv. Rečeno mi je da je neophodna transplantacija jetre, a to se u Srbiji tada još nije radilo. Jednom me je rutinska intervencija umalo ubila. Dobila sam sepsu, bila u komi pet dana. Porodicu su spremali na najgore. I to sam pobedila, samo da bih strpljivo sačekala svoju šansu za život - priča lepa Lidija.
Program u Srbiji je zamro
Porodice nisu dale saglasnost za doniranje organa
U Srbiji je od početka ove godine urađena samo jedna kadaverična transplantacija (od preminulog donora), i to bubrega. Poslednja transplantacija srca urađena je početkom 2021. godine, a tokom avgusta iste godine i jetre. Posle toga transplantacioni program u našoj zemlji kao da je zamro. Na neki organ danas čeka 2.000 ljudi, uključujući 30 dece. Ove godine bilo je desetak potvrđenih moždanih smrti, međutim, nijedna porodica nije potpisala saglasnost za doniranje organa. Svaki potvrdan odgovor mogao je nekome da znači šansu za život.
I čekala je četiri godine. Dve u Italiji, a onda su presađivanje počeli da rade i kod nas. U svojoj zemlji je i dobila "novi život".
- Kad se pojavi organ, na potencijalnu operaciju se pozivaju najčešće dva pacijenta. Njih dvoje su i najbolji prijatelji i najveći suparnici. Jedan "ide dalje", a drugi je opet na rubu litice. Prvi put kad sam pozvana, birali su između mene i jedne devojke. Ona je imala veće šanse da joj se organ primi i otišla je na operaciju. Moj poziv, onaj pravi, stigao je na Bogojavljenje, 19. januara 2018. godine - priča Lidija:
- Jedino što sam znala je da je moj spasilac bila devojka stara dvadesetak godina koja je preminula. Ništa o njoj ne znam sem da su njeni roditelji pristali da doniraju njene organe jer je ona to želela dok je bila živa. I za nekoliko sati se desi sve. Taj pacijent kom više nema spasa se isključuje sa aparata, spasavaju se organi, a mene već spremaju za operaciju. Na operacionom stolu sam bila devet sati. Već 20. januara sam se probudila s novom jetrom. Moj heroj nije nosio plašt, i ja uskoro duvam pobedničkih pet svećica ove moje nove životne šanse koju mi je baš moja heroina dala.
Suzana Trajković
NE PROPUSTITE
Bonus video
