"SESTRA NA INTENZIVNOJ OSTALA U ČUDU, ŽENA NIJE MOGLA DA VERUJE" Otac Vladimir o duši i čudima kojima je svedočio

BEOGRAD - Smrti se ne treba plašiti jer ona ne postoji. Sav život koji imamo veliki je dar od Boga a on želi da nam daruje ne samo ovozemaljska nego i večna blaga, da daruje sebe nama i da mi darujemo sebe i svoja srca i biće... Nemojmo se plašiti, mi vidimo kraj ali ne vidimo šta se dešava sa dušom posle smrti, sveti su mogli da vide, kaže protojerej-stavrofor profesor doktor Vladimir Stupar.

- Bivamo sahranjeni u grob i izlazimo iz groba u ime Oca, Sina i Svetog duha, amin, na taj način mi smo imunizovani na smrt... Ako verujemo da smo umrli s Hristom, onda verujemo da ćemo živeti s njim jer smrt više nema vlasti nad nama, krštenjem smo prošli kroz smrt i vaskrsenje - veli on pa dodaje da je strah od nepoznatog uvek prisutan.

Gde se duša nalazi

- Čovek je duša živa, tako ga treba i doživljavati, duša je stvorena kad i telo... Otac Vladimir tvrdi da je i sam svedočio čudima kad je išao da pričešćava pred upokojenje, pa je ispričao neka svoja iskustva.

- Sveštenik je doživeo moždani udar i potpuno je bio paralizovan. Prosto je samo gledao u jednu tačku a usta mu poluotvorena. Došao sam na intenzivnu na VMA po pozivu njegovog sina i pripremio se za pričešće, a sestra koja je tu bila prisutna gledala je u mene: kako je moguće da čoveka koji ne može da se pomeri, ni da guta, kako ću da ga pričestim. To je bilo biološko čudo. Kad je video da prinosim kašičicu, on je prišao i progutao. Medicinska sestra je ostala u čudu, žena nije mogla da veruje.... To je medicinsko čudo.

Drugo, devojčica odnosno mlada devojka ostala je nepokretna u trećem razredu i nikad nije prohodala. Roditelji su činili sve, vodili je kod lekara, u svetinje... Dolazio sam redovno u njihov dom i stalno su me pitali: Zašto oče ?Zašto? Sestra joj je potpuno zdrava, a mislim da je to bila posledica NATO bombardovanja i delovanja. Pametna je bila, divna u licu, kao anđeo a pitala me stalno: Zašto oče? Što me Gospod ne uzima ili isceli?

Doživela je 30-ak godina i onda se upokojila, pozvali su me na opelo i ona je u tom času smrti, kad su otkrili pogrebni pokrov, ona je prosto sijala, imala je tu lepotu... Zdravi, bolesni, svi mi nosimo svoj krst stradanja - veli otac Vladimir.

Najveća je tragedija kad roditelj doživi da izgubi dete

Zašto uopšte dolazi do toga? Ako verujemo samo u ovaj život, to je najstrašnije za svakog roditelja i dete u bilo kojoj godini da se ono upokojilo. Mi ne znamo puteve Gospodnje. Zašto Gospod nekog uzima ranije, a nekog kasnije. Bitno je da ne upropastimo svoju dušu a Gospod zna kad će koga pozvati i prizvati.

- Niko od nas ko ima porodicu i decu ne zna da li ćemu deca doživeti duboku starost, što naš narod kaže da ide po redu, ali to ne biva iz nama nepoznatih razloga, treba da imamo puno povernje u Gospoda.

Šta možemo da učinimo za upokojene

U žitijama je opisan događaj gde je mladić posle smrti majke nasledio ogromno bogatstvo a ona je bila ta koja je živela bludno posle smrti oca i tako ga je stekla. Sin je uvidevši prolaznost sveta i bogatstva posvetio se Bogu ali pre toga razdao je svo imanje i zanimalo ga je da li je Gospod primio tu žrtvu za njegovu majku. Patrijarh ga uputio u pustinju i on je došao kod jednog starca u pećini koji mu je rekao: Hajde da se pomolimo Gospodu. On je posle 7. dana molitve video svoju majku u viđenju. I on i starac videli su je u ognjenom jezeru gde izranja iz nečistote i smrada.

Ona izranja i govori: Čedo moje, smiluj se na mene a on je pružio ruku i izvukao majku iz jezera. Tu je majku oprao pred svetlim anđelima koji su odneli njenu dušu u Carstvo nebesko. To govori da molitve i dobra dela koja činimo mogu da utiču na spasenje naših srodnika.

Kurir.rs/TV Hram/Vrlinoslov