ŠOK SVEDOČENJA O ČUDOTVORNOJ PARASKEVI: Veruje se da kad vidiš ženu u crnom PLAŠTU, čeka te spas ili kazna!

Priče o čudotvornoj svetiteljki i dalje nadahnjuju srca vernika, isvi kojima se ukazala ispričali su istu priču, o ženi u crnom plaštu...

Mošti Svete Petke u Jašiju

Radeći, pre nešto više od deset godina, na knjizi o svetoj Petki, naši sveštenici prikupili su i svedočanstva zaštite, isceljenja ili opomene, napominjući kako im “dolaze mnoga iskreno verujuća lica kojima moramo da priznamo autentičnost njihovih viđenja”. Prenosimo samo jednu od takvih ispovesti iz tog vremena:

Jedan oficir JNA i član tada neprikosnovene Partije, zatečen je na kolenima na podu beogradske kapelice udubljene u steni ispod zidina kalemegdanske tvrđave, posvećene svetoj Petki. Kad ga je neko od vernika upitao kako on, kao vojno lice, tako slobodno ispoljava svoja verska osećanja uprkos Partiji koja mu to zabranjuje, on je odgovorio:

- Ova crkvica mi je spasla život. Za vreme Drugog svetskog rata ja sam ovde u blizini bio napadnut od strane nemačke patrole i gonjen policijskim psima koji su mi bili za petama. Spas sam potražio u ovoj pećinici – crkvici koja tada nije imala ni vrata koja bi me mogla zaštititi od pasa. Utrčavši u crkvicu ja sam očekivao da će psi ući i rastrgnuti me pre dolaska patrole. Međutim, psi su stigli i lajali, ali nisu ulazili dalje od praga.

Utom su stigli i policajci i jedan od njih je kročio unutra sa pištoljem i baterijom. U tom trenu stvorila se odnekud ispred mene neka žena u crnom odelu i stavši ispred mene raširila svoj plašt da me zakloni. Vojnik je šarao baterijom i preko mene i preko svih zidova i uglova kapelice, i nije me video. Bio sam za njega nevidljiv! Vojnici su odjurili dalje, a žena u crnini je nestala. Tek posle dva sata ja sam skupio hrabrosti da izađem iz kapelice, ne znajući da li su moji gonioci u blizini, ali je napolju sve bilo mirno i delovalo je umirujuće.

Posle sam saznao da je ova crkvica posvećena svetoj Petki. Bacivši pogled na ikonu, video sam da je Ona bila obučena u crne haljine, i tako sam je prepoznao. Ona mi je spasila život, i zato dolazim ovde da joj se zahvalim", ispričao je on.

„Žena u crnom“ Sveta Petka se vernicima, prema brojnim prikupljenim svedočanstvima, javlja ne samo u snu, već i na javi, pri čemu je najčešće vide kao “ženu u crnom” (dok se Moldovlasima javlja češće u beloj odeći). Ona ih Prepodobna Mati Paraskeva obično teši i blaži ako joj ukazuju poštovanje i posećuju njenu crkvu. Ponekad im donosi vesti o ozdravljenju, ali istupa i kao vesnik propasti i opominje što krše post petkom ili što rade nedeljom.

Neobična je i, na isti način sačuvana, priča iz sela Vitanovca kod Kraljeva, koja se ipak završila srećno. Domaćica porodice je izašla na put da sačeka autobus kojim je trebao da stigne njen muž, da mu rukom mahne da ne izlazi iz autobusa nigde u selu, već da požuri kući zbog neke obaveze. Bio je praznik. Čekajući autobus desi se da na nju naleti kombi, odbaci je u stranu i ona ostane da leži kontuzovana.

Osvestila se u bolnici, baš kada je primala injekciju. Posle odlaska bolničarke, ostade “žena u crnom pored kreveta”.– Trebalo je dete da ti strada, ali ti si ga zamenila. Nemoj da tužiš vozača koji te je pregazio. Kad ozdraviš, idi u crkvu svete Petke i upali sveću… Zašto si radila na petak. I zašto uopšte radiš nedeljom? Kad je utonula u san, bolesnica je videla unutrašnjost crkve svete Petke i raspored ikona na zidu. Kada je izašla iz bolnice, otišla je u crkvu svete Pekte i to ispričala starešini.

Lekovite vode svete Petke

Kult svete Petke neguje se vekovima u jugoistočnoj Evropi, kako kod Srba tako i kod Grka, Rumuna, Bugara, a poštuju je i neki nehrišćanski narodi na srednjem istoku. Sa velikim talasima srpskih seoba poštovanje svete Petke se sa juga prenosilo do Dalmacije i Mađarske, a najsnažnije se iskazalo u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Šumadiji i Sremu.

Vernici se svetoj Petki obraćaju molitvom za pomoć i spas od bolesti i drugih životnih nevolja. Pored hramova posvećenoj svetiteljki često se nalaze izvori lekovite vode koju ljudi uzimaju, verujući i nadajući se da će im zalečiti rane i zaštititi ih od bolesti. Tako i pored Crkva Pokrova Presvete Bogorodice kraj Rasine postoji izvor vode, narod smatra lekovite, posvećen ovoj svetiteljki.

Sve je počelo daleke 1934, kada je po nalogu Milosava Vasića, zadužbinara iz Gornjeg Zleginja, i njegovog sina Radoja, neimar Blagoje Mitrović izgradio česmu kraj Rasine, nedaleko od same kruševačke varoši. Zbog lekovitih svojstava njene vode, česma je uskoro dobila naziv Izvor Svete Petke, stekavši u narodu epitet svetog mesta. I ljudi su upravo na ovim izvorima (ustanovljene su dve česme, sa “muškom” i “ženskom” vodom) tražili isceljenja za bolesti očiju, ekceme na koži i licu, ali i druga oboljenja, sa dubokom verom da je izvor Božji dar.

Svako ko je zahvatio vodu, a takvih je bilo jako puno, ostavljao je neki prilog: neko novac, neko peškir, neko maramicu… I po tome je mesto postalo poznato u čitavom kraju, kao i po zahvalnosti onih koji su verovali da su baš ovde našli leka za svoju boljku. Vremenom, na ovom mestu se pojavila i mala gradjevina od nepečene cigle, a prvo zidano zdanje podignuto je 1985. godine. Narod ga je prihvatio kao crkvu i nastavio da posećuje, posebno o praznicima…

Najposećenija kapela na Kalemegdanu

U eparhijama SPC oko 240 parohijskih i manastiorskih crkava posvećeno je svetoj Petki, a u Beogradu je najposećenija kapela na Kalemegdanu gde se svake godine, posle liturgije u Crkvi Ružici koja je u neposrednoj blizini, organizuje litija u kojoj učestvuji vernici. Kalemegdanska kapela Svete Petke sagrađena je na izvoru vode za koju se veruje da isceljuje očne bolesti i u njoj se, kao velika svetinja, čuva mali prst svetiteljke. Prema narodnom predanju kapela na Kalemegdanu i crkva Ružica podignute su još u 15. veku za vreme despota Stefana Lazarevića, ali su i porušene u vreme turske vladavine.

Današnja kapela i crkva, mesto hodočašća gde se svake godine na Petkovicu okupljaju mnogobrojni vernici, izgrađena je 1937. godine po projektu arhitekte Momira Korunovića. U novosagrađenoj krstionici uz kapelu Svete Petke obavljaju se krštenja vernika uz poštovanje izvornog hrišćanskog rituala – pogružavanjem.

Kapela svetog kamena, za mnoga mesta posvećena ovoj svetici veruje se da čudotvore. Tako se u kapelici uz crkvu manastira svete Petke u Stublu (11 kilometara od Vrnjačke Banje), u kojoj se čuvaju jastučnica i pokrov ove svetiteljke, nalazi i stub za koji mnogi veruju da je čudotvoran. U Kapeli svetog kamena, se, naime, čuva deo oltara za koji se veruje da je pripadao nekoj drevnoj crkvici, po svemu sudeći od trošnog materijala, jer ni u temeljima nisu sačuvani njeni tragovi, od koje je jedino on ostao. U međuvremenu je sa njega je nestala i horizontalna ploča koja se tu nalazila, pa od tog doba podseća na četvorougaoni stub ukopan u zemlju.

Vlasnik livade na kojoj se nalazio bio je izvesni Arsenije, oženjen 1875. udovicom Rumenom, koja je imala sina Tihomira Milosavljevića. Narod se redovno, uz molitve, okupljao oko tog kamena, što je Arseniju smetalo. Odlučio je da kamen izvadi i baci ga u potok. Međutim, vrativši se kući, video je pastorka teško bolesnog. Uplašen, pokajao se i vratio kamen na staro mesto i mladić je – odmah ozdravio.

Zajedno su, kasnije, na livadi podigli crkvicu daščaru. Kada se Arsenije upokojio, livadu je, zajedno sa crkvicom, nasledio Tihomir, od koga ju je 1965. godine kupio Stojan Komatović iz obližnjeg sela Ravanice, koji je želeo da na tom mestu podigne novu, veću crkvu i manastir, težeći i sam monaškom životu. Na praznik svete Petke 1978. vladika Stefan je svečano osveštao crkvu i dao blagoslov. Nije, nažalost, prošlo mnogo vremena i crkvica od dasaka je izgorela u požaru 1986. godine, pa je kamen opet ostao na otvorenom. To je, međutim, potrajalo samo dok Dragiša Gojković nije podigao današnju kapelu. Razlog da se na to odluči je bilo čudesno spasenje na njegovom imanju na Kosovu.

Naime, pod pritiskom Šiptara nije hteo da poklekne da proda imanje i da se iseli. Da bi mu se osvetili i izvršili dodatni pritisak, Šiptari su jednog dana nasrnuli i opkolili mu kuću, tako da je Dragiša bio prisiljen da pobegne na tavan. Sa puškama u rukama i glasno ga vređajući, Šiptari su pošli za njim. Jedan je već počeo da se penje i na tavan. U tom času ispred Dragiše se pojavila žena u crnom (u kojoj je tek kasnije prepoznao lik svete Petke) i rekla mu „Ne boj se Dragiša, ja ću te sakriti“. Tako se i desilo! Gonioci su bili u neverici kako je nestao kada je „sad bio tu“, i posle nekog vremena u čuđenju su otišli.

Preselivši se u Vrnjačku Banju gde je kupio kuću, Dragiša je čuo za požar u Stublu, pojavio se u manastiru, ispričao bratstvu priču o čudu koje mu se desilo i predložio da plati i materijal i radnike, kako bi se podigla kapelica posvećena svetiteljki koja mu je na čudesan način pomogla. Tu je smešten i kamen koji je otad na sigurnom, pod krovom osmougaone kupole crkvice nazvane Kapela svetog kamena. U kapeli se ne vrše bogosluženja – mesto je isključivo pokloničko. Kamen posećuju mnogi koji uz veru i molitve očekuju da Bog preko njega čudotvori.

Sveta Petka, koja je istorijska ličnost svrstana u red svetih, kao jedna od najvećih misionarki hrišćanske vere poštuje se danas u celom pravoslavnom svetu, a na poklonjenje njenim svetim moštima koje počivaju u Jašiji u Rumuniji dolaze i pripadnici drugih religija verujući u njenu isceliteljsku moć. Posebno joj se obraćaju žene svih vera i nacija smatrajući je svojom zaštitnicom.

Prepodobna mati Paraskeva je, inače, rođena u Epivatu, malom mestu u blizini grada Kalikratije (Pivat, turski Bojados), između Silinavrije i Carigrada, u Maloj Aziji, pri kraju desetog, ili po nekim autorima i na početku 11. veka, a prema zapisima srpskog vladike Nikolaja Velimirovića, poreklom je Srpkinja. Po predanju, mnoge godine je provela u pustinji, u postu i molitvi i usamljeničkom životu. U dubokoj starosti javio joj se, u snu, anđeo, i uputio u otadžbinu da širi veru Hristovu.

Čudotvorne mošti

Na njenom grobu, kaže legenda, događala su se čuda. Bugarski car Jovan Asen 1238. po jednima je oteo, po drugima jednostavno preneo mošti svete Paraskeve u svoj prestoni grad Trnovo. Kad su Turci osvojili Bugarsku, mošti su prenete, po zapovesti sultana Bajazita, u moldavski grad Jaši. Kneginja Milica uspela je 1396. da izmoli svetiteljkine mošti i sahrani ih u crkvi Ružici, na Kalemegdanu.

Veruje se da su od vremena despota Stefana Lazarević sto godina počivale u steni pored kalemegdanske kapele i izvora Svete Petke i da su joj na poklonjenje dolazili i pravoslavni i katolici pa i muhamedanci, tadašnji okupatori Srbije. Kult svetiteljke je u Srbiji dobio na snazi krajem 14. veka, posle Kosovske bitke i u vreme početka turske vladavine kada su mnogi umni i duhovni ljudi našli utočište u srpskoj zemlji. Sultan Sulejman Drugi preneo je mošti svete Paraskeve 1521. u Carigrad.

Konačno, 1641. carigradski patrijarh Partenije poklonio je mošti moldavskom knezu Vasiliju Lupulu, koji ih je preneo u Jaši i položio u crkvu Sveta tri jerarha. Mošti svetiteljke danas se nalaze u prelepoj 10/27/2015 Priče o Svetoj Petki ­ kult i čuda Svete Petke mitropolijskoj katedrali u gradu Jaši (poznatom upravo kao verskom središtu i najznačajnijem mestu hodočašća na tlu Rumunije, sa preko 50 crkava).

„Prvo i najveće čudo svete Petke je sama činjenica da njeno telo, koje je bilo godinama zakopano u zemlji, nije istrulilo. Njene svete mošti zaista podsećaju na živog čoveka koji je samo nakratko usnio“ – zabeležili su autori monografije „Sveta Petka – slava srpska i zaštita vernih“, naglašavajući kako se upravo preko njenih moštiju već vekovima projavljuje velika Božija milost, koja se vidi u čudesnim isceljenjima, ozdravljenjima brojnih ljudi koji dolaze da joj se pomole, bez obzira na veru i nacionalnu pripadnost. Kao jedan od novijih navode i primer studentkinje muzičke akademije koja je bila bolesna od leukemije.

"Posle mnogo napora lekari su rekli da nemaju više šta da preduzmu. Tada su roditelji, skrhani bolom, pohitali čudesnom lekaru, moštima Prepodobne, s jakom verom, s molitvama i suzama, da im isceli kćer.

Tokom dva meseca sveštenici Saborne crkve i roditelji zajedno sa kćerkom molili su se Bogu i Prepodobnoj za isceljenje. Nakon revnosnih molitava, devojka se potpuno iscelila od leukemije, tako da su se čudili svi lekari, a početkom sledeće godine vratila se na Akademiju, na predavanja.” Vekovi prolaze, a priča o svetiteljki i dalje nadahnjuje srca vernih. I snaži veru, vraćajući nas, uvek iznova, samoj njenoj suštini.

Kurir.rs/Wikipedia/Bastabalkana.com/Slavoljub Marković