Od Kalemegdana pa do Gundulićevog venca, u srcu Beograda, građevine su za divljenje koje je projektovala izvanredna i, nažalost, zaboravljena žena. Za svog kratkog profesionalnog rada, jedva dužeg od decenije, Jelisaveta Načić (1878-1955) uradila je ono što mnogi nisu ni za celog života! Mnogi od nas i ne znaju da su Crkva Aleksandra Nevskog ili OŠ "Kralj Petar Prvi" projekti unikatne, i po delu i po stavu, prve žene arhitekte u Srbiji.
Idemo stopama Jelisavete Načić kroz prestonicu. Vodič nam je Bojana Ibrajter Gazibara, istoričarka umetnosti, dugog naziva radnog mesta - viši konzervator, rukovodilac sektora za istraživanje, valorizaciju i dokumentaciju u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Grada Beograda. Ali je u ovoj priči stvar jednostavna - Bojana je obožavateljka lika i dela Jelisavete Načić, rođene Beograđanke i prve žene koja je diplomirala arhitekturu u nas još 1900. Ali i žene koja ruši tabue i granice, a umire zaboravljena polovinom prošlog veka, u Dubrovniku. Takva je i dan-danas. Na grobu joj, kako smo već pisali, ni znamenja nema.
Nalazimo se kod Malih stepenica na Kalemegdanu. Onih lepih i danas pomalo skrajnutih, prekoputa Francuske ambasade. Prvo Jelisavetino delo, 1903. Jer uspela je, mimo svih uzusa, da se kao žena zaposli u državnoj službi, u Beogradskoj opštini.
- Čuvene neobarokne Male stepenice. Jedan od najlepših primera parkovske arhitekture u širem regionu toga vremena. Veoma je mlada i radi odličan, vrlo prepoznatljiv projekat. Još se vidi originalna zelenkasta boja, to je kamen kersantit. Tu je, naravno, i česma s glavom lava iz koje ide voda - simbol života - priča Bojana.
TRAGEDIJE JE VODILE I DO PROJEKTA BOLNICE
Porodične tragedije Načićevih odvele su je i do projekta bolnice za obolele od tuberkuloze, zdanja kog više nema.
- Bila je trinaesto dete, ali samo njih troje je dočekalo zrele godine, ostali su umrli vrlo mali od tuberkuloze. Kao sećanje na braću i sestre projektovala je, u okviru kompleksa bolnice na zapadnom Vračaru, i tu za obolele od tuberkuloze. Vrlo jednostavan, utilitaran objekat, bez preteranih ukrasa. Bolnica je bila karakteristična po velikoj terasi, koja je služila za sunčanje obolelih kao deo terapije - kaže Bojana i dodaje da više ne postoji ni peć za izradu opeke u Prokopu koja je bilo Jelisavetino delo.
Radila je Jelisaveta na još dva urbanistička projekta.
- Uređenje skvera u Sava Mali, ispred današnje zgrade Beogradske zadruge (Geozavoda). Projekat ipak nije izveden jer je počeo Prvi svetski rat. A najčuvenija je u urbanizmu po uređenju Terazija. To su one najlepše Terazije iz međuratnog perioda, koje znamo sa razglednica. Na njima je trebalo da bude i spektakularna fontana sa skulpturom Pobednika, koji je jedini i izveden pre nešto što je sve prekinuo Prvi svetski rat - priča nam Bojana dok preko tramvajskih šina i pored Saborne crkve idemo ka poznatoj Osnovnoj školi "Kralj Petar Prvi".
- Remek-delo Jelisavete Načić, izuzetno ostvarenje, spomenik kulture. I ovaj projekat je veoma mlada radila, 1905/06. Na tom mestu je već postojala škola, koja je u stvari bila kuća s radnjama u prizemlju i učionicama na spratu. Parcela je prilično nepravilnog oblika, projektuje u stilu akademizma, u kom su svi javni objekti tog doba. To je svečani, strogi stil sa obiljem ukrasa. Zadatak akademizma je da ukaže da je država stabilna, bogata i da postoji kontinuitet koji nas vezuje još za antiku, jer su ti elementi preuzeti iz antičke grčke arhitekture. Ima tu i elemenata baroka, renesanse i klasicizma. To zapravo treba i nas, i naš grad, i državu da postavi na mapu evropskih prestonica - ističe Bojana.
Jelisaveta, ipak, smelo objekat prilagođava parceli, te nije strogo simetričan.
- Ispoštovala je osnovne elemente akademizma u obradi fasade, ali istovremeno je bila dovoljno hrabra da prilagodi projekat datoj situaciji. Ovo je bila prva savremena škola u Srbiji - imala je engleske klozete, provetravanje i ventilaciju, a i prvu fiskulturnu salu u Srbiji, visoku čak sedam metara, u kojoj je Ivan Meštrović stvorio Pobednika i u kojoj je odigrana i prva košarkaška utakmica - priča naša sagovornica dok sa zadovoljstvom gledamo ploču s natpisom da je ovo projekat Jelisavete Načić, a do nje je i ona interaktivna sa pričom.
Probijamo se kroz krcati centar do Gospodar Jovanove 45. Popularni prestonički restoran je zapravo u zdanju koje je projektovala naša junakinja kao kuću knjižara Marka Markovića. Uvertira za ulazak u krug omiljenih arhitekata beogradskih bogataša bio je anonimni konkurs za oplenačku crkvu iz 1903, na kojem nepoznata Jelisaveta Načić osvaja treće mesto.
URADILA JE SVE ŠTO JEDAN ARHITEKTA MOŽE, OKRENULA SE PORODICI
Veliki rat bio je i kraj za Jelisavetu Načić kao arhitektu. Ali i početak drugog života, onog u kom je deportuju u logor Nežider, gde upoznaje Albanca Luku Lukaja, udaje se i rađa ćerku Luciju. Do kraja života posvećena je isključivo porodici.
- Nemamo podatak da se Jelisaveta, od kada je izbio rat, ikada više bavila projektovanjem. Postoji priča o postojanju njenog projektantskog pečata, ali potvrdu za to nemamo, niti znam da ga je iko video - kaže Bojana i dodaje:
- Moj zaključak je da je Jelisavetin izbor bio da se više ne bavi projektovanjem iz možda dva razloga. Najpre, zato što je zaista uspela u svim segmentima arhitekture - i u urbanizmu, i projektovanju javnih, privatnih, sakralnih i industrijskih objekata, pa i čuvenih radničkih stanova. Stvorila je sve što jedan arhitekta može, i to za veoma kratko vreme, za malo više od decenije. Drugo, životnu energiju i strast koju je ulagala u arhitekturu okrenula je svojoj porodici, koju je prilično kasno, posebno za to doba, stekla. Kad analiziram njenu ličnost, rekla bih da je sve što je poželela i ostvarila. I to tada nemoguće - upisala i završila tzv. muški fakultet, zaposlila se u državnoj službi, osnovala porodicu u logoru. Sve je to pomeranje granica. I zato mi se čini da ne bi mogao niko da joj zabrani nešto, a posebno da se bavi arhitekturom, kao što se pisalo da joj je to zabranio suprug Luka.
- Izuzetno lepa građanska kuća iz 1904. govori o ugledu i bogatstvu knjižara s početka 20. veka, što je neobičnost. Kuća je spomenik kulture, a restoran je, nažalost, potpuno uništio enterijer bez uslova i saglasnosti službe zaštite Zavoda. Nemamo sačuvan Jelisavetin originalni projekat i nikada nećemo moći da je vratimo u prvobitno stanje. Uništen je koncept građanske kuće na dunavskoj padini s početka 20. veka, koja ima i veoma lepo dvorište - navodi Bojana i dodaje da je projektovala još nekoliko kuća, a jedna od najspektakularnijih bila je ona Arse Drenovca, na uglu Kosovske i Kondine, koje više nema.
Krećemo dalje. I baš tu, kraj kuće, na rešetkama slivnika bačena rumena jabuka. Kakva simbolika!
Spuštamo se do Crkve Aleksandra Nevskog, ruskog sveca čiji kult u Beograd donosi dobrovoljački ruski korpus još u vreme srpsko-turskih ratova.
- Veoma interesantan momenat u radnoj biografiji Jelisavete Načić. Ne znamo nijednu drugu ženu koja je projektovala crkvene objekte. A ona je projektovala i crkvu u Štimlju na Kosmetu, koja je više puta ozbiljno oštećena, ali je ipak opstala - slušam Bojanu dok se iznova divim pred hramom čiju gradnju je na samom početku prekinuo Veliki rat.
Crkva je, nastavlja Bojana, tek 1929. završena, s tim da su arhitekte Petar Popović i Vasilije Androsov uradili izvesne izmene na projektu.
- Nemamo sačuvane originalne Jelisavetine projekte i ne znamo u kojoj meri je upliv dvojice arhitekata izmenio osnovni koncept, ali budući da su temelji već bili izrađeni, znači da je taj trikonhos (tri konhe - tri niše) koji je Jelisaveta zamislila izveden. Jelisavetin pečat je i to kako je objekat postavljen, odnosno ta takoreći pjaceta ispred same crkve, što je veoma slično školi "Kralj Petar Prvi" - naglašava.
Kako Beograd ubrzano raste 1909/10, stvara se industrijska zona i novi sloja stanovništva - radnici, te Beogradska opština šalje Jelisavetu u Berlin da vidi kako to izgleda socijalno stanovanje.
- Vraća se puna ideja i projektuje tzv. radničke stanove. To je arhitektura lišena svih, za ovu vrstu stanovanja nepotrebnih ukrasa i elemenata na fasadi, jeftino građenje. Ali to nisu nikako mali stanovi, vrlo su pristojni - govori Bojana dok pored Botaničke bašte zamičemo preko ka Gundulićevom vencu.
Stižemo pred oronule i oljuštene fasade zgrada spojenih kapijom.
- Uspela je Jelisaveta i ovde da unese elemente stila, male simpatične iz secesijske arhitekture. To su ovi lepi detalji na rezbarenim vratima kompleksa, koji je završen posle rata, kada je dodat još jedan blok - priča Bojana dok gledamo divna, stara vrata s razbijenim staklom.
Unutra ogromno dvorište sa nekom naizgled šupom, a u stvari pomoćnim objektom tog doba, koji je verovatno bio vešernica, a na koji je "kalemljen" kojekakav lim. I svašta još. I gde ljudi žive.
Sve pod krošnjama. Mir. Usred Beograda. Dole, niže, komšije na starom kauču, a opet u svojoj oazi, ispijaju kaficu. Prelepo. A opet žalosno, jer je tako propalo.
- Izuzetno je važno da se ova arhitektura obnovi jer je zaista jedinstvena u Beogradu tog vremena. Inače, čuveni arhitekta Dimitrije T. Leko, Jelisavetin šef, pisao je da će ovo za dve-tri godine propasti i postati leglo zaraze, te da se uludo troši novac Beogradske opštine. Ali ga je vreme demantovalo - veli Bojana.
I tu je kraj. Koji bi mogao da bude i početak. Jer ovo je Ulica Jelisavete Načić. Grad Beograd joj se bar tako odužio. Ali, makar ona vešernica, okružena stanovima, danas bi mogla biti kućica sećanja na velikanku...
Jelena S. Spasić
NE PROPUSTITE
Bonus video:
