NAVRŠILO SE 14 GODINA OD UPOKOJENJA PATRIJARHA PAVLA Timotijević: Naš narod je 29 godina bio u raskolu, a on ga je pomirio

Tog 15. novembra 2009. godina u 10.45 objavljena je tužna vest za srpski narod - upokojio se srpski patrijarh Pavle!

Živi svetac

Srbija je oplakivala čoveka kog su vernici zbog njegovih dela i dobrote još za života smatrali svecem. Preminuo je u snu u 95. godini na VMA, gde se lečio od 13. novembra 2007. godine. Ostao je upamćen po mudrom vođenju crkve u teškim vremenima, ličnoj skromnosti i životu u skladu s jevanđeljem. Sahranjen je u manastiru Svetih arhangela u Rakovici, što je i bila njegova želja. Kraj njegovog odra u Sabornoj crkvi prošlo je pola miliona ljudi, a stotine hiljada građana se na ulicama prestonice oprostilo od njega.

Narod ga nije zaboravio, a mnogi koji su služili i radili s njim pamte ga samo po dobru. Protojerej-stavrofor Milutin Timotijević, rektor Prizrenske bogoslovije u penziji, kao učenik drugog razreda te škole upoznao je patrijarha Pavla, potonjeg patrijarha, 1950. godine, kada je ovaj došao za profesora. Kasnije se s Pavlom, koji je tada bio episkop raško-prizrenski, susreo kada je i sam postao profesor bogoslovije.

- Živeli smo u istom gradu, svakodnevno smo se viđali. On je vodio računa o našoj školi, toliko je uticao na nju i uneo novi duh u tu školu, koja je preporođena njegovim stavovima i načinom gledanja na ovaj svet. Mi smo svi tamo bili u jednom posebnom stanju, jer je u to vreme komunistička propaganda bila veoma jaka, nismo imali nimalo lak zadatak - priča za Kurir Timotijević.

Veli da u to vreme u Prizrenu nije bilo lako, a vladika Pavle javljao je vrhu crkve o svim nevoljama svoga naroda.

- Voleo je sve ljudi onom božanskom ljubavlju. Život je provodio u molitvi za sve ljude, za mir i slogu. Govorio je: „Budimo ljudi, Božji ljudi, pravedni, istiniti, volimo sve ljude!“ On je to činio, čak i onda kada je bio napadnut - priseća se sagovornik:

Najmanje je tražio za sebe

- Pošao je da nosi pisma u poštu, napala ga je grupa mladića albanske nacionalnosti i razbili su mu glavu! To je prijavljeno policiji, ali nije ih čak on ni prijavio, nego narod. Tražili su mu posle da ih prepozna, on kaže: „Ne mogu da ih prepoznam!“ Najmanje je tražio za sebe!

Patrijarh Pavle voleo je iznad svega da vlada mir među ljudima, kako u svom narodu, tako i kod drugih:

- Centralna stvar koju je on učinio jeste što je izmirio naš narod, koji je bio posvađan, pomirio je narod ovde, a i u dijaspori! Raskol je trajao 29 godina, a on je za 14 meseci doveo do pomirenja. To što je učinio je za večnu slavu i rajsko naselje. On je čovek Božji!

Iako monah, imao je razumevanja za porodicu, ljude i decu.

- Imao sam dosta nevolja u životu, najveća nevolja je kada mi je sin poginuo 1992. godine u ratu. Poslao mi je tada pismo, izrazio je onu živu veru u Boga: „I kad je čovek živ i kad je mrtav, ako je Božji čovek, on je uvek živ!“ I kada je izabran za patrijarha, njegova vrata su za mene uvek bila otvorena, uvek sam mogao da mu se obratim. On je bio sveti čovek i sagledavao je drugačije od nas - kaže Timotijević:

- Iznad svega, bio je hrabar, bio je čovek koji je činio sve za svoj narod, kako valja i kako treba, njega je Bog prepoznao!

O PATRIJARHU PAVLU

• Rođen je 11. septembra 1914. kao Gojko Stojčević
• Nižu gimnaziju završio je u Tuzli, Višu gimnaziju i šestorazrednu Bogosloviju u Sarajevu, a Bogoslovski fakultet u Beogradu
• Od 1944. radio je kao veroučitelj i vaspitač u Banji Koviljači, u Domu za decu izbeglu iz BiH
• Zamonašio se 1948. u manastiru Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri i dobio ime Pavle
• Za episkopa raško-prizrenskog izabran je 29. maja 1957. godine
• Na Kosovu i Metohiji je proveo 33 godine
• Prvog decembra 1990. godine izabran je za 44. srpskog patrijarha

LITURGIJA POMIRENJA 1992.

Nazvali ga ujediniteljem svih Srba

Nakon 29 godina, na Sretenje, 15. februara 1992. godine, okončan je raskol u Srpskoj pravoslavnoj crkvi Svetom liturgijom, nazvanom u istoriji „liturgijom pomirenja“, koju su u beogradskoj Sabornoj crkvi služili patrijarh srpski Pavle i mitropolit novogračanički Irinej, uz sasluženje više arhijereja i sveštenika.

Vernici na prostoru Amerike 1963. godine razdelili su se u dva tabora: na „raskolnike“ i „federalne“. Prvi su verovali da jerarhija koja živi i radi pod komunističkim režimom, to jest u Jugoslaviji, nije bila slobodna u donošenju odluka i raščinjenju episkopa Dionisija.

Drugi su smatrali suprotno, čak su dovodili episkope da pod zakletvom svedoče da su slobodno donosili svoje odluke i da su sagrešenja episkopa Dionisija glavni razlog za njegovo uklanjanje.

Ova borba je trajala do februara 1992, a posledice toga su bile nesagledive. Mnogo je parohija rasparčano, mnogo porodica podeljeno, mnogo se kumstava raskumilo, potrošena su ogromna finansijska sredstva na višegodišnja suđenja i rasprave o tome ko je u pravu. Ovaj raskol se širio i na Zapadnu Evropu i Australiju. Po intronizaciji za patrijarha srpskog, prvo s čim se Pavle uhvatio ukoštac bilo je uspostavljanje jedinstva u SPC. Zbog toga je patrijarh Pavle i nazvan ujediniteljem svih Srba.

ODBIO NAREDBU

Tražili da ne osvešta crkvu zbog komšija

Priseća se Timotijević i da je Pavle, dok je bio episkop na KiM, odbio jedno naređenje vlasti:

- Negde ispred Vidovdana trebalo je da u selu Plemetina osvešta crkvu. Dogovorili smo se da ga ja vozim, on nikad nije imao kola ni televizor. Usput mi kaže da je tokom noći imao velika iskušenja i da su mu došli ljudi iz vlasti i da su tražili od njega da ne ide da osvešta tu crkvu. Ta crkva je posvećena knezu Lazaru, pa je trebalo, da se ne bi ljutile komšije, da Pavle odustane. Onda je on njima rekao da odustati ne može i da jedino ne bi mogao da ode ako ga uhapse. „Ali da ne odem iz čista mira, zato što ste vi meni kazali, to ne može“, tako im je rekao.

Kurir.rs/Mina Branković

Bonus video: