Maša Radulović, isped pokreta "Sloboda za Žarka Lauševića", večeras se emotivnom porukom oprostila se od čuvenog glumca.
Žarko Laušević. Ubica, osuđen pravosnažno odlukom Viseg suda Državne zajednice Srbije i Crne Gore. Čovek bez lažnog morala. U tom strašnom i tragičnom činu, u kome je glumac izabrao ulogu ubice braneći život svoga starijeg brata, svog uzora i podrške, zavrteo je rulet svog života i postao prvi i najpoznatiji „ubica Državne zajednice Srbije i Crne Gore”.
Ulogu svedoka, koji oplakuje život voljene osobe u podgoričkom kafiću i koji se miri sa „tako je moralo da bude te noći” situacijom, odbacuje bez bilo kakvog umišljaja, intuitivno i nagonski. Kao što je pisac Žarko Lauševic napisao mnogo godina kasnije u svojoj ispovesti „da su semafori te noći radili u Podgorici, ovaj događaj se nikada ne bi desio”.
A desio se ispisan krvlju, kajanjem, grižom savesti, tugom i žalosti za oduzetim životom i njihovim porodicama, mučnim satima, danima i godinama u prljavim zatvorskim ćelijama. Tragedija je bila povod ukrštanja mog i Žarkovog životnog puta. Sudbina je mogla da nađe i neki bolji povod, ali nije. Čuli smo se i razgovarali nakon njegove oslobađajuće presude. Rekao je „prvi put sam istinski poverovao da zaslužujem život posle svih ovih godina.
Nisam mu poverovala. Žarko je dobio šansu za drugi čin njegovog zivota. Želim da verujem da je dozvolio sebi ono što je zaslužio, život dostojan jednog čoveka. Ja sam dobila dobrog druga (njegovog kuma) i priveligiju da pročitam „Dan prođe a godina nikada” pre objavljivanja i odlaska u štamparije. Dobila sam i tu čudnu snagu kojom se teško odbranjivo javno, pred svima brani, iako znam da ću biti u najboljem slučaju pogrešno shvaćena, ako ne i osuđena. Preuzimanje odgovornosti, hrabrost i žrtva za one koje volimo najvece su vrline (danas često potcenjent), čak i kada se komentariše u ovakvom škakljivom kontekstu. Da je kojim slučajem Žarko nastradao one avgustovske noći u incidentu u ondašnjem Titogradu, oplakivali bi žrtvu i heroja, jednog od najtalentovanijih glumaca bivše Jugoslavije i svako bi ga svojatao za sebe, do četvrtog kolena. Ovako, Žarko je postao najpoznatiji ubica bivše zajednice, a njegov život nakon odslužene kazne kolateralna šteta u rasparčavanju poslednje zajedničke države i kukavičkog prebacivanja odgovornosti tadašnjih vlasti obe republike.
Ni politika ni elita nisu pomilovali Lauševića. Nisu imali ni interosavanja ni želje. Oslobađanje ubice nikada nije i neće biti pametan marketinški potez, bez obzira koliko je vrednosno opravdan. Za njega su se borili njegovi pravi prijatelji, jedna hrabra žena – njegova prijateljica, koja nikada o tome javno nije govorila, kao i mnogo običnog sveta sa istom količinom hrabrosti. Raseljeni Jugosloveni sa svih kontinenata i oni koji su ostali u Srbiji okupili su se u jednom imaginarnom prostoru nazvanom „sloboda za Žarka Lauševića”. To je bio prvi, najveći onlajn skup, preteča svih današnjih onlajn grupa i okupljanja. Broj duša koji je potpisao peticiju za pomilovanje Žarka bio je 120.000, a onih koji su bili spremni da se nađu na ulicama Beograda oko 40.000. Bez ikakve ružne namere i kompapracije, ta skupina na Fejsbuku imala je 30.000 vise pristalica od broja pripadnika Srpska pravoslavne crkve. Ostalo je istorija… Verujte mi na reč da je Žarko, glumac i pisac, čovek bez lažnog morala i trunke kukavičluka. Svoju sudbinu nosio je teško, ali dostojanstveno.
Najveći neprijatelj Žarku Lauševiću bio je on sam sebi. Savest je jača od bilo kakvog zakona, za nas ljude. Duboko verujem da će svako od nas kada dođe taj poslednji dan, nepogrešivo znati gde je zatajio, o koga se ogrešio, gde je trebalo a nije zagrizao, kada je zaćutao a trebalo je vikati… Putuj dragi Žarko... Evo vidiš, otišao je i taj dan koji si toliko čekao da prođe. Ono što ostaje je mnogo dobrih uloga, tvoj ogroman doprinos jugoslovenskoj kinematografiji sada i uvek, kako god se bude zvala naša mala domovina, kako god je skrojili i prekrojili. Tebe su ljudi pomilovali, navodi se u poruci Maše Radulović.
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
