"PROŠLA SAM KROZ CRNI TUNEL, A ONDA JE STRAŠNI GLAS POVIKAO NA MENE" Ksenija iz Novog Sada tvrdi da je doživela kliničku smrt

Sedamdesetogodišnja Ksenija Krkljuš je na prvi pogled sasvim obična žena - baka i penzionerka iz Novog Sada, koja je živela sasvim običan život. Prekretnica u životu joj se dogodila kada je imala 13 godina, posle operacije pupčane kile 12. avgusta 1965. godine. Tada je doživela kliničku smrt.

A taj njen brat po mleku bio je Đorđe Balašević, čuveni novosadski kantautor, a žena koja ju je svojim mlekom spasla bila je upravo njegova majka.

- Posle te operacije u 13. godini živela sam kao svako normalno dete... Odrasla sam u mnogoljudnoj porodici i bila sam prvo unuče među toliko odraslih i morala sam samo da slušam, nisam smela da vičem... a detinjstvo sam provodila sa svojim bratom po mleku s kojim sam maštala igrajući se u dvorištu i na tavanu... Bila sam inače nestašna i družila se sa dečacima - kaže Ksenija koja je potom opisala šta se dogodilo tokom operacije posle koje je umrla i doživela kliničku smrt.

- Ja za to nemam pisanih dokaza, odnosno i imam jer se na kliničkoj slici videla ravna linija, a svedok mi je za života bio moj ujak Laza Petrović, koji nažalost nije više živ a koji je tad radio na novosadskog hirurgiji... Jedini živi svedok mi je ujna koja je živa i koja je i dan-danas spremna da posvedoči da je tako bilo.. - rekla je tokom svog gostovanja pre nekoliko godina Ksenija.

Ona je potom opisala i šta je videla "tamo"...

- Rekli su mi da mi je potpuno stalo srce i da je na aparatu bila ravna linija... Nikada nežu zaboraviti... Prošla sam kroz crni tunel i u tom trenutku ne vidim ja sebe tamo već samo belu svetlost koja je ogromna i neverovatnom brzinom izlazi iz tog tunela... Ja tamo nisam videla nikog a tamo najlepša livada s poljskim cvećem, najlepša koju sam u životu videla... Nema vetra a leluja se kao da je vetar, nebo je svetlo plavo a nema ni sunca, ni oblaka... Moram da kažem da nikad nisam osetila veću ljubav i veći mir a čula sam i kao neku tihu muziku, poj duše - opisuje Ksenija a onda potpuni obrt:

- A odjednom je taj strašni muški glas vikao na mene da moram da se vratim i da nije još moje vreme... Šta ćeš ti tu, pitao me i rekla sam da sam stigla kući, uz neopisivu radost kao da sam završila domaći i srećna došla kući... Rekla sam nije mi vreme ali ja hoću da ostanem - priča Ksenija dodajući potom šta se dešavalo u bolnici dok je ona bila mrtva.

- Zovem se Ksenija ali nadimak mi je Nena... I dok sam bila mrtva ujak me šamarao, polivali su me vodom, šamarali me i ujak me zvao Nenac, Nenac, probudi se... Strašno se tad bio uplašio - rekla je Ksenija dodajući da joj je tata po rođenju dao i tajno ime Paraskeva za koje joj je tek kasnije rekao da ga uopšte ima i tad je zavetovao da nikom ne kažem dok on ne umre. Ksenija smatra i da u tom imenu Paraskeva ima nešto i da i ono ima udela u svemu onome što joj se izdešavalo u životu.

- Posle toga probudila sam se u bolničkoj postelji sa neopisivom tugom... Kad sam došla kući dogodila se jedna scena, nekakav porodični događaj za koji sam ja tačno znala šta će se potom desiti, kao deža vi...

- Tačno znam šta će se desiti ali ja na to ne mogu da utičem i stalno sam majci i ocu govorila ovo se već desilo, ja ovo već znam da je bilo i šta su mogli da pomisle osim da sam luda - kaže Ksenija koja je opisala i da je od te operacije izuzetno intiutivna i da je mnogim kolegama i poznanicima mogla da reši neku situaciju u životu, a bilo je i onih koji jednostavno nisu želeli da je slušaju iako im je videla rešenje.

- Ja sam to gušila u sebi, život je tekao svojim tokom, kuća-posao, deca a onda sam počela da čitam o tome, o tuđim sličnim iskustvima, jer me je to nekako vuklo - zaključuje Ksenija koja je napisala i knjigu o svom iskustvu. A kako je do toga došlo...

- Kod nas je bio običaj u kući kad dođemo s posla ručamo, pa malo odmorimo i posle toga krene kuvanje ručka za sutra i u tom trenutku ja u glavi jednog dana u novembru, na praznik Sveti Vrači, čujem muški glas koji mi kaže: Piši?! Ja pričam sama sa sobom i kažem šta da pišem kad ja ne znam ni pesmicu da sastavim i opet čujem glas: "Samo piši i ne brini".

(Kurir.rs/TV Pink)