BEOGRAD - Glumila sam da mi nije dobro i čekala da vidim ko će prići da mi pomogne.Prethodnih nekoliko dana temperature u celoj Srbiji bile su izuzetno visoke, a zbog velikih vrućina često se dešavalo da ljudima pozli na ulici. Kurir je istraživao da li i u kojoj meri ljudi danas, u vreme velike otuđenosti, brinu jedni za druge. Pokušali smo da otkrijemo da li će vam neko pomoći ako vam iznenada pripadne muka ili vam toliko pozli da postoji opasnost da se onesvestite nasred ulice.Cilj je bio da testiramo reakcije prolaznika - da li hoće da pomognu kad vide da je čovek u nevolji. Bilo je i jednih i drugih, ali mnogo više onih samoživih, koji brinu samo o sebi. Ipak, ako je za utehu, u odnosu na starije, mladi su spremniji da ukažu pomoć. Bilo je popodne, skoro pa sumrak, ali izrazito sparno i teško. Vreme kad se jedva diše - malo je falilo da se stvarno srušim.Ipak, najneprijatnije bilo je u Studentskom parku, kad mi niko nije prišao pola sata.
Situacija 1: Studentski parkNiko nije ni zastao da pomogneStigli smo u Studentski park. Bilo je mnogo ljudi. Kolega s foto-aparatom je ostao kod ograde, skriven da bi mogao da slika, a ja sam se uživela u svoju ulogu i odgegala se do prve klupe. Pretvarala sam se da ću da povratim. Pre nego što sam sela, ispala mi je tašna i samo što se i ja s njom nisam srušila. Drhtala sam. Brisala sam maramicama usta i čelo, naslonila sam se na klupicu i na kraju sam se skroz ispružila s nogom i torbom na zemlji. Bilo je očigledno da mi nije dobro. Čekala sam da mi neko priđe i pomogne. Muk. Ljudi su prolazili. Šetali. Žurili. Pričali. Ćutali. Slušali muziku... Tad sam se uplašila i pomislila: Da mi stvarno nije dobro, pored ovih ovde mogla bih da umrem pet puta. Za tridesetak minuta u parku skoro 30 prolaznika prošlo je pored moje klupe. Niko nije zastao. Niko mi nije ponudio pomoć. Suze su mi pošle na oči. Čovek uđe u ulogu začas. Osetila sam se nepoželjno i bezvredno, a onda sam ustala, srećna što mi nije ništa. Da mi je stvarno bilo loše, ova drvena klupa u centru glavnog grada bila bi moje poslednje odredište.
Situacija 2: KalemegdanDve tinejdžerke: Kaži nešto!Zaprepašćeno sam diskutovala s kolegom o onome što se desilo u parku. Kako je moguće da su ljudi ovakvi?! Niko se nije ni osvrnuo, a bila sam ubeđena da će se svako zabrinuti, baš kao što bih ja da naiđem na nekoga kome je potrebna pomoć. Sledeća situacija odigrala se nedaleko od Kalemegdana, na betonskom bloku nalik žardinijeri. Rez. Torba mi pada pod noge, sedam na beton i povijam glavu do kolena. Maramica mi ispada iz ruku i gotova sam da klonem. Da padnem na asfalt, direktno na glavu. Zaustavljaju se dve tinejdžerke i uplašeno me pitaju: „Jesi li dobro? Hoćeš vodu? Kaži nešto!“ Podigla sam glavu i rekla da je sve u redu. U njihovom pogledu videla se iskrena briga. One su jedine koje su mi se obratile na ovom mestu, na kom sam provela nešto više od 20 minuta.
Situacija 3: Obilićev venacZastaju, ali ne prilazeDošli smo na Obilićev venac. Mesto gde ima ubedljivo najviše ljudi. Ušla sam u štos i zaboravila na neprijatnost. I sama sam postala radoznala. Bez blama sam se strovalila na betonski blok, koji nije predviđen za sedenje. Povila sam glavu i iskrivila se najviše što sam mogla. Skoro pa sam jecala. Petoro, šestoro, osmoro ljudi je prošlo. Virnula sam i primetila da zagledaju, ali mi se nisu obratili. Jedanaestoro, dvanaestoro. Ništa. Petnaesta osoba mi je ponudila pomoć. Muškarac. Posle njega još četiri devojke. Ova situacija nije bila beznadežna kao prva. Malo-malo pa su ljudi zastajali. Vireći kroz maramicu, shvatila sam da su i oni koji ne staju zainteresovani. Nisu obuzeti sobom, ali ipak ne prilaze da mi ponude pomoć. Zapravo deluju stidljivo i uplašeno. Nisu sigurni da li je poželjno da mi se obrate ili ne. Boje se reakcije. Jedan mladić se hvata za telefon... Mislila sam da će pozvati Hitnu pomoć i taman kad sam htela da mu kažem da to ne čini, on se javio. Neko ga je zvao... Produžio je dalje sa osmehom na licu. Posle dvadesetak minuta sam ustala i otišla srećna što sam zdrava.
