Ljubavlju protiv smrti: Misija Fondacije "Nikola Baroš" jeste da ljude podstiče na dobra dela

Nekad su najbolje stvari - najbliže. Ali zagledani u daljine i egzotiku, nismo ih svesni. Prethodne nedelje sam bio predstavnik Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat u gostima Fondaciji „Nikola Baroš“ u Prijedoru u Republici Srpskoj, gde je održano više manifestacija povodom Dana grada. Bio sam iznenađen kvalitetom ljudi, programa, lepotom prirode i bogatim kulturnim životom grada.

Kako je sve počelo? Jedno prijedorsko detešce rođeno je s teškom genetskom manom. Deca s takvim poremećajem retko dožive petu ili šestu godinu života. Malenog Nikolu su odmah po rođenju usvojili i neizmerno zavoleli Prijedorčani Jelena i Zoran Baroš. „Ja sam te rodila srcem“, govorila mu je nova mama. Srcem su ga rodili i baba i deda, svi bližnji i prijatelji. Uz nežnu, brižnu ljubav, doživeo je trinaestu godinu. Nikola Baroš, popularni Barošica, bio je omiljen školski drug, topao i razborit dečak. Davao je i primao ljubav za ceo dugi ljudski vek - koji, nažalost, nije doživeo. Bol Nikolinog odlaska pretvorio se u svetionik nade - roditelji, njegova sestra, deka i baka osnovali su Fondaciju „Nikola Baroš“, čija je misija da ljude svih uzrasta podstiče na dobra dela. „Dosta nam je bola za ceo život“, kažu Nikolini roditelji, „borimo se za dečju radost“.

Fondacija se bavi podrškom obrazovanju, kulturnim, sportskim i drugim vannastavnim aktivnostima, razvoju osećanja humanosti i zajedništva, socijalnoj inkluziji... Kao prijatelj Fondacije i putopisac, predstavio sam svoje putničko iskustvo i književno delo u Galeriji Sreten Stojanović u Prijedoru. Najviše je bilo reči o nedavno objavljenim knjigama „Dobre duše Sudana“ i „Kenija - damari divljine“, a tokom programa publika je upoznata i s radom Muzeja knjige i putovanja i Muzeja srpske književnosti Udruženja Adligat iz Beograda. Oduševila se publika pričama o istraživanju pustinje i savane, o spremanju ispita u kraterima vulkana, o egzotičnim eksponatima donetih sa drugih krajeva planete za beogradski muzej - knjigama ispisanim na svili, papiru od pirinča, s koricama od ljudskih kostiju...
Zadivljujuća je ljubav jednog dečaka i njegovih bližnjih, ljubav koja nas je sve okupila. Prijedorčani su nas dočekali širokim zagrljajima i s toplinom upijali naše reči.

Promocije

Veliku pažnju je privukla i promocija knjige „Prijedorski bukvar - prilika za lirika“. Pored autora - Mirjane Bulatović i Zorana Stanića, publici u Pozorištu Prijedor predstavila se i ilustratorka knjige Nataša Bubalo. Pesme iz knjige komponovala je muzička umetnica Draženka Jovičin, a pevali su ih učenici Danika Pačariz i Đorđe Komosar.

Za nastanak „Prijedorskog bukvara“ zaslužan je upravo dečak Nikola, koji je molio dedu Zorana Stanića da napiše knjigu koja će pomoći deci da saznaju što više pojedinosti o svom gradu. Onda je Zoran Stanić predložio Mirjani Bulatović da odabere trideset pojmova iz opsežnog prvog izdanja i za svaki napiše po jednu pesmu, tako da je „Prijedorski bukvar“ dobio podnaslov „Prilika za lirika“. Podstaknuta dirljivom pričom, pesnikinja je trideset pesama napisala za samo četiri dana!

Đaci svih prijedorskih osnovnih škola, a ima ih četiri, razgaljeno su slušali poeziju Mirjane Bulatović i Slađane Bušić, novinarke Radio Beograda. Za dva dana troje gostiju iz Beograda šest puta se susrelo s publikom, a naročito je emotivan bio susret pod nazivom „Od škole do škole s torbom punom pesama“ s đacima škole u koju je išao prerano preminulu dečak. Upravo u toj školi Fondacija će uskoro izgraditi učionicu na otvorenom, tek jedna od mnogobrojnih humanitarnih akcija kojima je prijedorska fondacija postavila visoke standarde i postala uzor mnogima.

„Toplina, ganuće, sjaj u očima. Kao da sve programe vodi nebeski dečak Nikola Baroš, koji je napustio grad i zemlju u trinaestoj godini, ali ga i dalje sve ovde zanima“, izjavila je Mirjana Bulatović, čiji stih u „Prijedorskom bukvaru“ posvećen palom borcu glasi: „A zar je iko mrtav toliko da ne može dalje da voli.“

Viktor Lazić