"MAJKU SMO PRONAŠLI NA DNU VODE KAKO ZGRČENA DRŽI TEK ROĐENU BEBU!" Dunavski Titanik - najveća rečna tragedija u Srbiji: Tog dana u smrt zaplovilo 127 ljudi!

Prema tadašnjoj policiji, brod je krenuo iz Beograda u 13:07. Do Ušća je doplovio normalno, ali ga je potom zahvatio jak vetar, kiša i grad. Sve što je kapetan Ferdinand Nobilo pokušao da spasi bilo je bezuspešno. "Niš" je pod udarima oluje potonuo za samo tri minuta, dok je od polaska prošlo svega pet minuta.

Kobna odluka kapetana

- Odlučio sam da krenem ranije jer su putnici stalno dolazili na brod, da ga ne bih preopteretio - izjavio je Nobilo posle nesreće (Politika, 10. septembar 1952.).

Kada su ga zahvatili jak vetar, kiša i grad koji su duvali brzinom većom od 100 km/h, kapetan je naredio krmanošu da okrene pramac prema vetru i približi brod obali. Ipak, svaki manevar bio je uzaludan. U 13:12 brod se preturio i potonuo na dubinu od 14 metara, dok su putnici tražeći zaklon od kiše većinom bili zarobljeni u brodskom salonu.

Svedočenje muškarca koji je pecao na obali Save i bio očevidac tragedije opisuje strašan prizor: kroz kišu i grad jedva se videla kontura broda, a očajnički krici putnika dopirali su kroz oluju.

Putnicima, od kojih je većina ostala zarobljena u brodskom salonu, pritekli su u pomoć lađari i ribari, ali oluja je bila nemilosrdna. Mnogi su se udavili pre nego što su čamci stigli do njih. Na one koje čamci nisu uspeli da spasu sručio se grad veličine kokošjeg jajeta, a ledenice su ljudima bukvalno razbijale glave. Bez svesti, nestajali su u rečnim talasima. Zatim je bes prirode naglo utihnuo, kao što je i počeo.

Tridesetak preživelih spasilo se gotovo isključivo zahvaljujući sreći. Iste noći brod "Niš" izvučen je iz mutnih rečnih dubina.

Kako je Lozničanin preživeo najveći brodolom u Srbiji

Lozničanin Radomir Bucko Vasiljević, jedan je od preživelih sa broda "Niš".

Najveću rečnu tragediju zabeleženu u Srbiji, preživeo je zahvaljujući svojoj snazi i veštom plivanju koje je još kao dečak savladao na brzacima Drine. Posle toliko godina govorio je o tom događaju jer, kako kaže, želi da ostane zapisano da je tog dana nastradalo oko 130 ljudi koji su se ukrcali na brod duplo manjeg kapaciteta.

Krenuo je za Beograd sa hiljadu dinara koje mu je majka dala, a do prestonice je stigao vozom sa desetak drugara. Tamo ga je sačekao sestrić Miroslav Višnjić, četiri godine mlađi od njega, i zajedno su kupili karte za brod do Zemuna.

- Popeli smo se na palubu, a pošto se vreme menjalo, predložio sam da siđemo u donju kabinu. Preskočili smo na šleper i nekako se ugurali u donji deo broda da se sklonimo od kiše i vetra. Nakon nekoliko minuta, iz crnih oblaka razvilo se nevreme - kiša praćena gradom, jak vetar otvorio je bočna vrata broda, i putnici su krenuli ka suprotnoj strani. Brod se nagnuo i voda je brzo prodirala. U jednom delu sedela je žena koja je tog dana izašla iz porodilišta sa bebom.Nakon tragedije majku su pronašli pod vodom, stegnutu uz bebu u naručju. Strahovala je da je ne izgubi u dubini reke koja je na tom mestu bila oko 14 metara - ispričao je Radomir, brišući suze.

Slušajući zapomaganja ljudi i gledajući kako ih reka guta, pokušao je da se domogne izlaza preko klupa. Bio je mlad i jak sportista, pa je uspeo da povuče i sestrića Miroslava za sobom.

- Pre nego što je brod zaplovio, razgovarao sam sa devojkom koja je tog dana položila prijemni ispit na Medicinskom fakultetu. Imala je kovrdžavu kosu, a dok sam pokušavao da izađem iz broda koji tone, čuo sam je kako raširenih ruku traži spas. Poslednje što sam čuo bio je njen krik i nekoliko uzdaha pre nego što je iz vode ostalo da viri samo njena kosa. Nisam mogao da joj pomognem, ali sam sa sestrićem uspeo da skočim u reku i zaplivam ka obali, prema Nebojšinoj kuli - završava Radomir.

Narednih dana objavljeno je da se utopilo 127 osoba, dok se Radomir seća da je na spisku preživelih bilo samo 21. Posle više od šest decenija u njemu su i dalje živa sećanja na tragediju koja do tada nije zabeležena na ovim prostorima.

Seća se i priče o oficiru koji je spasio dečaka misleći da spasava svoje dete. Ostao je bez žene i sina, a spasenog dečaka predao je rodbini koja je preuzela brigu o mališanu.

- Proveo je sa tim detetom 24 sata, ostavio ga kod familije, a zatim se ubio. Nije mogao da podnese tragediju koja ga je snašla - prisetio se Lozničanin, jedan od četvoro preživelih brodolomaca.

Tadašnji beogradski listovi "Politika" i "Borba" nisu imali mesta na prvoj strani za vest o potonuću broda "Niš". Razlog je bio što "nije bilo primereno" da se uz svečarske tekstove objavi i informacija o brodskoj katastrofi u Beogradu. Poletni socijalizam mlade države nije blagonaklono gledao na izveštavanje o neuspesima i nesrećama, pa su tekstovi o potonuću broda "Niš" svedeni na minimum.

Tragedija je prepuštena kolektivnom zaboravu i do danas nije dobila ni spomeničko obeležje ni značajnije mesto u literaturi, izuzev romana Vlade Arsića "Brodolom", navodi "Politika."

Ipak, preživeli su sačuvali zapise i urbane legende o stradalima i čudom spasenim putnicima broda smrti:

- Dragoljub Jovanović iz Zemunca - tog jutra je postao otac, otišao u Beograd da kupi poklone i u povratku stradao na "Dunavskom Titaniku."

- Marija Dimitrijević - utopila se zajedno sa dve maloletne ćerke; treća je ostala živa jer ju je majka prethodno ostavila kod prijateljice u Savskom pristaništu zbog velike gužve na "Nišu."

- Ljubiša Petrović iz Beograda - iako neplivač, održao se na površini držeći se za daske dok ga spasioci nisu izvukli.

- Majka koja je tog dana izašla iz porodilišta - pronađena je u utrobi broda sa bebom stegnutom u naručju.

- Ana Bajzert, radnica tekstilne fabrike "Sutjeska" - nije znala da pliva, a talasi su je nekim čudom odneli živu do obale.

- Major ratnog vazduhoplovstva - domogao se kopna veslajući jednom rukom dok je drugom držao dete koje je spasao; njegov sin i supruga su ostali u potopljenom brodu.

Kurir.rs