Jedna ulica u Beogradu će danas dobiti nazivi po tom savremenom srpskom junaku. Malo je onih koji ne znaju ko je bio Srđan Aleksić. Trebinjski mladić koji je svojom plemenitošću opomenuo i zadužio. To, međutim, ne znači da ovu priču ne treba stalno ponavljati - dok je sveta i veka.
Ono što je pre 21 godinu Srđan učinio na trebinjskoj pijaci ostaće u kolektivnoj memoriji kao jedan od najplemenitijih činova vremena u kojem je zlo imalo glavnu i presudnu reč. Njegov otac nakon Srđanove smrti oblepio je Trebinje plavim smrtovnicama na kojima je pisalo: "Obaveštavamo rodbinu, prijatelje kumove i poštene građane da je naš Srđan Radov Aleksić ispunjavajući ljudsku dužnost tragično završio svoj mladi život".
Tog januara pre 21 godinu u Trbinju je bila vojska, bili su Srbi i Muslimani. Srđan je na trebinjskoj pijaci video kako pijani vojnici maltretiraju čoveka. Legitimisali su ljude i zatekli Alena Glavovića, čiji je neoprostiv greh bio njegova bošnjačka nacionalnost. Počeli su ga, naočigled cele trebinjske tržnice, surovo tući. Reagovao je samo Srđan. Skočio je na jednog od vojnika i dao svom "grešnom sugrađaninu" priliku da beži koliko ga noge nose. Vojnici su nastavili s poslom. Valjda im je bilo već svejedno koga tuku, Bošnjaka ili čoveka koji mu je skočio u odbranu.
Srđanu niko nije pritekao u pomoć. Vojnici su ga tukli kundacima pušaka, sve dok ih posao nije umorio. Tad su priskočili ljudi i odvezli Srđana u bolnicu, gde je pao u komu i živeo još šest dana. Na današnji dan 1993. godine odbrojao je zadnji dan svog života. Umro je na Savindan, u 27. godini.
Njegov otac Rade oblepio je Trebinje plavim čituljama na kojima je pisalo: "Obavještavamo rodbinu, prijatelje kumove i poštene građane da je naš Srđan Radov Aleksić ispunjavajući ljudsku dužnost tragično završio svoj mladi život, na Savin dan 1993. godine u 14 časova."
Smrt je Srđanu Aleksiću možda bila suđena, ali zaborav na sreću nije. Ostao je živ Alen Glavović, čovek čiji je život Srđan Aleksić platio svojim životom, a ostala je među dobrim ljudima i priča o gradskom dečku, sinu osnivača i trenera Košarkaškog kluba Leotar, koji je između ljudstva i srpstva po Vučurevićevom receptu izabrao ljudstvo.
"On leži a ja hodam. Lež'o bi ja, a on bi hod'o. Ispalo je da je on poginuo za mene. Tako je valjda moralo biti, pričao je godinama kasnije Alen Glavović, koji je na kraju sa porodicom pobegao iz Trebinja i nastavio svoj život u Švedskoj. Trebinjsko groblje, pričaju oni koji su tome svedočili, bilo je prepuno na Srđanovoj sahrani. Govor Srđanovog oca Rada ostao je zabeležen, a on je tada rekao: "Omladino, vama govorim, jer vas je ovde najviše. Pogledajte, svud okolo su humke vaše braće. Kada sam prije nepunu godinu i po dana u ovu grobnicu spuštao moga Vuja, kao da je onda ovo zlo i krenulo. Evo, danas, kad u ovu istu grobnicu spuštam i moga Srđa, nadam se da će ovo zlo da i stane. Danas mi je neobično teško jer dolaze mi mnogi prijatelji, poznanici i sugrađani da mi izraze saučešće, a neki od njih i da se pozdrave sa mnom, jer odlaze iz ovog grada i možda se nikad u njega neće vratiti..."
Godine 2014. Srđan je odlikovan posthumno Ordenom za humanost, ljudskost, koji dođeljuje Evropski pokret u Bosni i Hercegovini, a 2012. Aleksić je odlikovao tadašnji predsednik Boris Tadić Zlatnom medaljom "Miloš Obilić" za ispoljenu hrabrost i delo ličnog herojstva.
