„Žena koja ima hrabrosti da kaže istinu o migrantima“, pohvalio je Dejli mejl.„Saosećajna je kao rak kostiju u četvrtom stadijumu“, rugao se kolumnista Gardijana.Britanska ministarska unutrašnjih poslova Tereza Mej (Theresa May) održala je govor o migraciji, kojim je htela da polarizuje javno mnjenje, i u tome je i uspela. Za sve one koji prate politiku i proveravaju činjenice, posebno upečatljiva je bila jedna izjava u tom govoru: „Iako selektivna i kontrolisana, imigracija donosi izvesne koristi, podaci pokazuju da su neto ekonomski i fiskalni efekti visoke stope imigracije, u najboljem slučaju, blizu nule“ (u prevodu, useljavanje nas ne košta ništa, ali svejedno hoćemo da ga smanjimo).Da li je Mejova pravilno rezimirala te dokaze? Verovatno nije, iako bi se mogli naći racionalni argumenti i za suprotan stav. Ono što je jasno jeste činjenica da je nedavna ogromna i nekontrolisana navala radno sposobnih useljenika iz Evropske unije bez sumnje povoljno uticala na javne finansije, za razliku od rođenih Britanaca, koji već neko vreme predstavljaju samo veliki izdatak u tom pogledu.Međutim, u ministarkinom govoru nedostaje nešto još važnije, a većina komentatora to nije primetila - svi ti pretpostavljeni troškovi i koristi nikad ne uzimaju u obzir jednu ključnu grupu ljudi, a ta grupa su sami migranti. Činjenica da im je dozvoljeno da se dosele za njih znači ogromnu korist, ali ta korist se gotovo nikad ne pominje u debatama o imigraciji.
Čudno. Čini mi se da škole ne bi dobro prošle u analizi troškova i koristi ako bismo zanemarili sve koristi koje od njih imaju osobe mlađe od 18 godina.Ni bolnice ne bi delovale kao dobra investicija ako bi se računale samo prednosti koje bi one donele zdravim osobama. Ali i pored toga, izgleda da migracija može biti korisna čak i ako uopšte ne uzmemo u obzir ljude koji od nje imaju najviše koristi - same migrante. To je stvarno zadivljujuće.Naravno, mogao bi se potegnuti argument da su migranti strani državljani, te da imamo prava da nam njihova dobrobit ne bude najviši prioritet. Moj kolega Martin Vulf (Martin Wolf) jedan je od retkih komentatora koji se potrudio da to otvoreno kaže. Izgleda da većina ljudi jednostavno pretpostavlja da se stranci uopšte ne računaju. U svetu u kojem se s pravom gnušamo nad rasnom i polnom diskriminacijom, stavljanje ljudi u nepravedan položaj zbog njihove nacionalne pripadnosti je široko prihvaćeno, a takođe je i zakonska obaveza za britanske poslodavce.Pretpostavka da se stranci ne računaju ne uklapa se sa stavkom u britanskom budžetu koja predviđa oko 12 milijardi funti pomoći drugim državama.Kao što sam napomenuo u prošlonedeljnoj kolumni, otvorenost za doseljenike iz siromašnih zemalja je možda najbolji program za smanjenje siromaštva koje bogate zemlje mogu da ponude. Nekoliko ekonomista je pokušalo da proceni kakav bi bio ekonomski efekat radikalne liberalizacije imigracionih propisa koja bi dozvolila svima da se dosele gde god žele. Standardna procena je da bi se svetska ekonomija manje-više udvostručila.Ostaviću filozofima da se bave time da li bi, u britanskoj analizi troškova i koristi, stranci trebalo da se računaju kao svesna bića. Hajde da prihvatimo za trenutak da se računaju i, shodno tome, da bi otvorenije granice dovele do znatnog smanjenja globalnog siromaštva. No, tu je odmah i primedba: odliv mozgova - gde se zabrinutost javlja ne zbog toga što migranti pristižu u bogate zemlje, već zbog toga što napuštaju siromašne zemlje, na taj način ih lišavajući svojih veština.Zabrinutost zbog odliva mozgova nije novijeg datuma. Još 1972. godine indijski ekonomista Džagdiš Bagvati (Jagdish Bhagwati) zalagao se za uvođenje dodatnog poreza na prihod kvalifikovanim migrantima u bogatim zemljama, koji bi se nametao pod okriljem UN i predstavljao izvesnu kompenzaciju za siromašne zemlje koje su napustili. Od tada su zabrinutost u pogledu odliva mozgova izrazili svi, od Nelsona Mandele, preko Britanskog medicinskog udruženja (British Medical Association), pa do Kraljevskog koledža sestrinstva (Royal College of Nursing).
Ali u kolikoj meri odliv mozgova zaista predstavlja problem? Majkl Klemanz (Michael Clemens) iz Centra za globalni razvoj (Center for Global Development) zastupa stanovište da pri određivanju raspoložive kvalifikovane radne snage jedne zemlje ima toliko mnogo drugih faktora da je odliv mozgova jedan od manje bitnih.„Najvažniji razlog zbog koga ima malo lekara i naučnika u Nigeru i Laosu“, piše Klemens, „jeste taj što te zemlje inače imaju malo lekara i naučnika. Predstava da postoji ogroman broj visokoobrazovanih migranata iz Laosa koji rade u Sjedinjenim Državama ili Evropi je, nažalost, mit.“Kada zemlje u razvoju školuju veliki broj kvalifikovanih radnika, kao što je slučaj sa Filipinima, koji su svetski centar za obuku medicinskih sestara i babica, one i uspevaju da razuman broj njih zadrže. Uz to, oni koji odu možda i dalje pomažu svoju domovinu. Ukupne doznake koje migranti šalju zemljama u razvoju iznosile su skoro pola biliona (500 milijardi) dolara, što je tri puta više od zvanične razvojne pomoći. Takođe, migrantske mreže mogu doprineti da se trgovina odvija neometano.Osim toga, tu je i jednostavno pitanje poštovanja sloboda pojedinca. Ne bi nam palo na pamet da kažemo mladim ljudima iz britanskog grada Hala da ne mogu da se sele u London zato što su potrebniji u Halu. Niti bismo insistirali da Nacionalna zdravstvena služba Ujedinjenog Kraljevstva (National Health Service) prestane da angažuje britanske medicinske sestre jer bi te sestre bile korisnije ukoliko bi otišle da rade u Indiji. Nije fer da insistiramo na tome da se stranci pridržavaju moralnih pravila koja mi sami smatramo apsurdnim.Ukoliko nam je išta postalo jasno iz potresnih slika očajnih izbeglica, to je da su oni ljudska bića. Ekonomski migranti su takođe ljudi. Oni nisu fazani koje treba krasti, niti mozgovi koje treba „odliti“.Tim Harford
