Kad imate prijatelje koji se međusobno svađaju, za vas to ponekad predstavlja problem, kaže u intervjuu za Kurir američki ambasador u Beogradu Majkl Kirbi, komentarišući poziciju Srbije kao predsedavajuće OEBS.Srbija od 1. januara predsedava OEBS. Šta očekujete, kako ćemo se snaći?- Srbija je evropska zemlja i nužno je suočena s problemom između Rusije i EU. Istovremeno je prijateljski nastrojena prema Rusiji, možda malo više nego neke druge zemlje, iz raznih istorijskih i aktuelnih razloga. Vaše predsedavanje OEBS u isto vreme je i problem i šansa, a ja sam optimista - više volim da vidim čašu dopola punu, čak i kad je prilično prazna. Uloga predsedavajućeg nije uvek tu da reši problem, već da okupi ljude koji će rešiti problem. A Srbija to može jer je mentalno između dve strane.Koliko dugo još možemo da balansiramo između EU i Rusije? Hoćemo li uskoro morati da biramo?- Biranje je prejaka reč. Sve parlamentarne stranke odlučile su da Srbija treba da ide u pravcu EU, da je politički cilj ulazak u Uniju, to je strateška odluka o budućnosti Srbije. Unutar EU svaka zemlja ima različite odnose s nama, Kinom, Rusijom... Bugarska i Mađarska, na primer, imaju toplije odnose s Rusijom, Poljska hladnije. To je kontekst koji i vas čeka.Proteklih dana vodila se polemika - predsednik Nikolić je tvrdio da mu je rečeno da je priznanje Kosova uslov za ulazak Srbije u EU, zapadne diplomate tvrdile su da to nije tačno. Šta mislite o tome, ko laže i zašto bi predsednik Nikolić izmislio tako nešto?- Ne bih upotrebio reč lagati. Mi nismo članica EU, ali sećam se kad su u jesen 2012. ledi Ešton i sekretarka Hilari Klinton vodile zajedničke razgovore s predsednikom Nikolićem i tadašnjim premijerom Dačićem, tada se govorilo o normalizaciji odnosa, a ne o priznanju Kosova. Mnogi kažu da je priznanje neophodno, uključujući i premijera Ramu, Editu Tahiri... Ali koji su uslovi, to određuje EU. Unutar EU ima zemalja koje nisu priznale Kosovo, tako da su različiti ljudi govorili različite stvari, ali koliko razumem, zvanična politika EU je normalizacija odnosa. Što ne znači da neki u EU neće u budućnosti dobiti drugačije ideje.Imali smo kineski samit. Da li je bezbednije, s obzirom na naše ambicije prema EU, graditi prisne odnose s Kinom nego s Rusijom?- Kina je vrlo važna zemlja i treba da imate dobre odnose s njom. Kinu zanimaju biznis i trgovina, a to zanima i Srbiju. Peking daje prioritet ekonomskim odnosima i ne interesuju ih mnogo ostala pitanja.Uloga američkih ambasadora u Srbiji se često mistifikuje. Kako komentarišete priče da imate uticaja na politička zbivanja, na pojedine novine, da Amerika stoji iza puštanja Vojislava Šešelja iz Haga?- Nemam neki poseban uticaj. Razgovaram s ljudima. A što se Šešelja tiče, meni zvuči neverovatno da su SAD odjednom postale toliko prisan prijatelj Šešelja da bi lobirale da izađe iz Haga.Ne priča se da ste prijatelj Šešelja, već da ga koristite da biste uzdrmali Vučićevu vladu?- Ne vidim zašto bismo uzdrmavali Vučićevu vladu?! On ima vrlo solidnu većinu u parlamentu, očigledno je najpopularniji član svoje stranke, na poslednjim izborima je dobio više nego bilo ko drugi...Ali da li mislite da on dobro radi?- Da, mislim da radi dobro, a okolnosti su teške. Pokušavamo da pomognemo Srbiji da napreduje. Sarađujemo s ovom Vladom, sarađivali smo i s Dačićem kad je on bio premijer, kao i s prethodnim vladama. Međutim, ne pokušavamo da menjamo vašu vladu, to je na srpskim biračima. To je demokratija.Kažete da su teške okolnosti u kojima Vučić radi. Na šta tačno mislite?- Prvo, ekonomija je u teškom stanju. Ide nizbrdo već dugo, mada sam nedavno pročitao da je bilo malog rasta u 2013. Vaša vlada se trudi da objasni ljudima da nešto mora da se uradi, da se ne može više tako. A to niko ne želi da čuje. Niko ne želi da čuje da će mu se smanjiti penzije, da plate neće rasti...Srbiju su posetili i Putin, Merkelova, ali ne i predsednik SAD Obama. Zašto?- Veoma bih voleo kad bi predsednik Obama posetio Srbiju. Svet je vrlo kompleksan i mi se bavimo raznim problemima širom planete. Obama s vremena na vreme dođe u Evropu, ne znam da li će dolaziti i ovde. Srbija nama jeste važna, od devedesetih godina vam pomažemo. Ne znam šta će biti sa proslavom 40 godina od Helsinške deklaracije, da li će biti organizovana na ministarskom ili premijerskom nivou, ali očekujem da će sekretar Džon Keri doći.Šta želite Srbima u novoj godini?- Pre svega, dobro zdravlje. Zatim, čvrste porodične veze jer biti sam nikad nije dobro. I nadam se da ćemo uskoro videti boljitak u ekonomiji zato što ljudi žele da se smeju, da imaju više vere u budućnost. Voleo bih da ljudi imaju onu vrstu vere u budućnost da će njihovoj deci biti bolje nego njima i njihovim unucima.Kako da ojačamo tu veru?- To svako ponaosob mora da uradi. Ljudi ovde moraju da preuzmu ličnu odgovornost, da se prvo pitaju šta oni sami mogu da urade, a ne šta će Vlada da uradi. To je razlika u odnosu na vas, kako Amerikanci doživljavaju svoju vladu. Mi ne verujemo našoj vladi, nikada joj nismo verovali. Vaša vlada više nema para, tako da probajte nešto sami da uradite za sebe. Ako ste mladi, potrudite se da dobijete bolje obrazovanje, neko stariji treba da pokuša da radi više ili da nastavlja da uči. Svet se menja, vrlo brzo, prilagodite mu se.U kom pogledu se nismo prilagodili promenama?- Čini mi se da ovde još postoji nostalgija - definicija šta mnogi ovde žele u budućnosti jeste ono što ste imali u prošlosti. Mislim na Titovo vreme. Ali ovo više nije ta zemlja, planeta više nije ista, to nije više svet u kojem dobijete posao sa 23 i ostanete tu do penzije. To više nije tako ni ovde ni u SAD, niti igde u svetu, a i na Kubi se stvari menjaju. Sunce izlazi na istoku, zalazi na zapadu, svidelo se to vama ili ne, i tome morate da se prilagodite.S kim se družite u Srbiji? Imate li prijatelje među našim političarima?- Često u diplomatskim krugovima govore o „dva Majkla“ - to smo Majkl Davenport i ja, igramo zajedno tenis. Prilično se dobro slažem s Vučićem i nekoliko puta smo izlazili zajedno, i to sa suprugama. Slažem se i s Dačićem. Kad smo putovali u Ameriku, bio je gost na večeri kod moje sestre u San Francisku. Imam pristojan odnos i s drugim ministrima i s predsednikom Nikolićem.A s Nikolićem i njegovom suprugom ne izlazite?- Ne, ali ne idem ja često u provod. Viđam se s raznim ljudima, razgovaram često sa Aleksandrom Antićem, sa Zoranom Mihajlović, putovao sam u Ameriku sa ministrom Tasovcem. Mislim da, šta god čovek radi, u tome treba da postoji doza ljudskosti. Ne dođem nikom ovde i kažem „ovo uradite“. Treba imati u vidu da je svako od nas ljudsko biće, i nadam se da i oni mene tako gledaju. Pokušavam da ih razumem, šta ih motiviše, šta su im želje za Srbiju... Zato je ponekad potrebno i biti ličan.Dačić je poznat po tom ličnom elementu. Da li je i vama pevao?- Jeste, ima odličan glas. Pevao je „O sole mio“ na večeri kad je dolazio bivši direktor „Majkrosofta“.Mislite li da preteruje, imajući u vidu da je ministra spoljnih poslova?- Zašto ministar ne bi bio ljudsko biće? Kad sam radio u Vašingtonu, sećam se da je Hilari Klinton bila prisna, nije uvek bila samo poslovna. Zanimalo je da upozna ljude koji rade za nju. I njen, kao i Dačićev posao, jeste da brine o svojim građanima u inostranstvu. Zar ne želite da u teškim situacijama imate ljudsko biće, nekog ko brine, pre nego nekog krutog političara?Malo je poznato da ste porodično vezani za Srbiju. Vaša bivša snaja je srpskog porekla?- Da, rođena je Beograđnaka, roditelji su joj Srbi. Upoznala je mog brata u Bostonu, venčali su se i bili u braku skoro 20 godina. Preko nje sam prvi put upoznao srpsku kuhinju, a moj brat, otkad se razveo, smršao je 10 kilograma.Da li je tokom devedesetih ona pokušala preko vas da utiče na američku politiku prema Srbiji?- Sećam se da me je 1999. godine pitala: „Majkl, hoćete li stvarno da nas bombardujete?“ Nemoguće je biti s ovih prostora a da vas nije briga šta se dešava. To su bila turbulentna vremena, za nju teška jer joj je porodica bila u Srbiji. Davala mi je novi uvid u situaciju. U tom periodu sam bio u Poljskoj i Danskoj. U Dansku je dolazilo mnogo izbeglica s ovih prostora i pomogao sam tamošnjoj vladi da napravimo program za izbeglice.
Srpske navikeJOŠ UVEK NE VERUJEM KAO SRBI DA JE PILETINA POVRĆENedostaje li vam američka hrana ili ste se navikli na srpsku hranu?- Ovo je sad moj dom. Dosad sam živeo u 16 zemalja. I moj otac je bio diplomata, često smo se selili, tako da se trudim da gde god da sam, napravim sebi dom. Nedostaju mi ćerke. A što se hrane tiče, da jedem samo srpsku hranu, sad bih imao 30 kilograma više. Sviđa mi se vaše voće, to što paradajz ima ukus paradajza, a ne plastike. Otkrio sam ovde i kozji jogurt, ali ipak još ne verujem kao Srbi da je piletina povrće.
Teški usloviNEĆAKU PROPAO BIZNIS U SRBIJI Vaš nećak je pokušao da se bavi biznisom u Srbiji, ali je propao. Šta možete reći o tome?- Kako mi je objasnio, to je bilo zato što mu poslovi nisu bili plaćeni. Imao je malu firmu, radio je animacije za video-produkcije i marketinške agencije. Pitao sam ga: „Imaš ugovor, kako mogu da ti ne plate, što ih ne tužiš?“, a on se nasmejao i rekao: „Jao, ujka Majkl!“ Morate malim privrednicima da omogućite da uspeju, da plaćanje postane normalan deo biznisa, a ne slučajnost. Bez toga nećete imati mala i srednja preduzeća, a mnoge zemlje svoj razvoj baziraju na tome - što male firme porastu. Pogledajte „Epl“, „Majkrosoft“, „Gugl“, „Fejsbuk“ - počeli su u garaži. U Novom Sadu radi naša firma „Klover“, koja je takođe nekad počela kao malo preduzeće, a sad zapošljava 500 ljudi.
