DR NELE KARAJLIĆ ZA KURIR: Zamišljam Kolindu i Šešelja kako dele čokolade

Nekadašnji frontmen grupe Zabranjeno pušenje Nenad Janković, poznatiji po umetničkom imenu Dr Nele Karajlić, bacio se na pisanje scenarija za film i pozorište. Publika će u Beogradu 18. decembra videti njegov novi projekat „FBI - dosije Tesla“, povodom 160 godina rođenja Nikole Tesle, u kojem Rusi i Amerikanci, KGB i FBI, žele da se dočepaju njegovih spisa koji je ostavio u sobi 3327 u hotelu „Njujorker“. U intervjuu nedelje za Kurir on govori o stanju u društvu, skenira političku scenu i otkriva da li je bio špijun Državne bezbednosti.Zašto ste se odlučili da tekst u vašem novom komadu glumci izgovaraju u stihu?- Inicijalna ideja je bila da to bude hip-hop opera. To mi je izgledalo dovoljno uvrnuto. Međutim, strogi muzički ritam potpuno bi paralisao glumce, oduzeo bi im slobodu izražavanja. Izbacio sam muziku, ali sam ostavio stih. I ispalo je odlično. Rima i stih riječima daju uzvišenost. Nije badava Njegoš svoje mudrosti pisao u stihu i jasnoj metrici.Kakve veze ima Donald Tramp s junacima vaše predstave?- Po medijima, ispada da je glavni junak moje priče čovjek koji je dobio nalog s vrha FBI da uđe u sobu pokojnog naučnika i da iz nje donese sve što je Tesli pripadalo - u stvari Trampov stric. Ja to nisam znao kad sam počeo da pišem komad. Eto, čega god da se moja mašta dohvati, ispadne neka „afera“ u zbilji.Šta bi vaš rođak Tesla rekao da danas dođe u Srbiju?- Družio bi se sa Dudom Ivkovićem. Obojica vole golubove. Tehnologija ga ne bi fascinirala. Sve je on to manje-više predvidio. Siguran sam da bi Tesla bio jedini naučnik u istoriji čovječanstva koji bi, ako bi vaskrsnuo u ovome vremenu, znao da uključi mobilni telefon. Niko osim njega ne bio bio u stanju da to uradi. Od Aristotela do Ajnštajna.Odbijeni ste na konkursu Filmskog centra Srbije. Da li ste razočarani njihovom odlukom? Da ste ipak dobili novac, šta biste snimili?- Odbijen sam više puta, ali sam na to navikao. Očigledno da se moj ukus ne poklapa sa ukusom onih koji odlučuju kome idu naše pare. Novac se obično daje za mračne i depresivne filmove čiji je vijek trajanja mjesec dana. Ja sam napisao komediju, a to se ovdje ne cijeni. Interesantno kako narod koji ima Steriju, Nušića, Domanovića, Novaka Novaka, Lolu Đukića, Kovačevića ima sve manje komedija. Valjda mu je dosta šege u realnom životu.Film koji želite da snimite bavi se muzičarem koga je Državna bezbednost poslala da spase Jugoslaviju. Da li je bilo među rokerima i umetnicima ljudi koji su radili za državu? Pričalo se o Čoli, Bregi... Da li su vama nudili da budete špijun?- (smeh) Pa u to vrijeme su i golubovi sa baščaršijskog sebilja radili za muriju. To je bila ozbiljna zemlja. I ona sama je radila za muriju. Možda sam i ja radio za službu, ali mi nije bilo javljeno.Šta je unosnije - rokenrol, pisanje ili pozorište?- Kad kažeš unosno, ako misliš na novac, ništa od ovoga se ne isplati. Najunosnije bi mi bilo da se kandidujem za predsednika države. Danas je politika jedini ozbiljan biznis.Serija „Nadrealna televizija“ nedavno je reprizirana. Da vam ponude da je ponovo snimite, ko bi vam s današnje političke scene bio najintrigantniji?- Svi političari meni su jednako dragi, i oni u poziciji i oni koji su u opoziciji. Meni je ipak najzanimljiviji naš običan čovjek. On je taj koji je i u „Nadrealistima“ i u „Nadrealnoj“ bio najintrigantniji, jer svaka vlast je, na kraju krajeva, njegov izbor... uz saglasnost velikih sila, naravno.Kako vam izgleda afera „čokoladica“ s predsednicom Kolindom?- Najviše sam se zabrinuo za tu djecu koja su pojela srpske čokoladice. Ona su bila izložena slatkoj srpskoj agresiji. Napad glukozom, mimo Ženevske konvencije, zločin je par ekselans. Cijeli „Pionir“ bi poslao u Hag! Njihovo zdravstveno stanje sada treba pomno pratiti. Možda će neko od te djece ponovo postati Srbin. Kažu da su se u Dubrovniku neka djeca počela interesovati za ćirilicu.Vraćaju li se devedesete u Srbiju?- Jedan od skečeva Nadrealista mogao bi da bude o povratku Đinđića sa onoga na ovaj svijet. Zamišljam njegovu reakciju kad vidi ko nam je predsjednik države, ko je predsjednik Vlade, ko je predsjednik Skupštine, ko je ministar inostranih poslova, ko je najjači opozicioni lider. Međutim, to nije kraj iznenađenjima! Najveće dolazi onog momenta kad čuje da su aktuelnoj vlasti najvažnije evrointegracije! Pomislio bi da se radi o skrivenoj kameri... da se neko s njim zavitlava. E sad, pitanje je šta bi bilo na kraju skeča. Da li bi pokušao da DS dovuče iznad cenzusa ili bi se, poput mnogih svojih kolega, i sam upisao u SNS.Ko će dobiti vaš glas na sledećim predsedničkim izborima?- Podržavam svakoga ko svojim potezima pokazuje da je naše zajedničko dobro za njega važnije od njegovog ličnog dobra. Onaj političar koji to shvati i u to uvjeri narod - biće novi Tito.Da li vam se čini da se nešto promenilo u regionu nakon rata?- Promijenilo se sve nagore. Od jedne velike, lijepe i bogate zemlje nastalo je šest malih, ružnih i siromašnih. Od jednog velikog i ozbiljnog tržišta nastalo je šest malih i neozbiljnih. Od 22 miliona dobrostojećih stanovnika ostalo je manje od 100.000 izuzetno bogatih i 21,9 miliona onih koji sklapaju kraj s krajem. Ali zauzvrat smo dobili demokratiju i ljudska prava. Šteta što se ta demokratija ne jede. Ne bi bilo gladnih.Sanjate li vaše Sarajevo i šetnje njegovim ulicama?- Sanjam ono moje Sarajevo u kojem sam bio srećan, mlad i lud i koje sam dijelio s mojim drugovima, za koje nisam imao pojma ko je koje vjere. Tog Sarajeva više nema. Ono je samo u mojim snovima. Danas je srećan samo mali broj tajkuna i nekoliko političara koji su na vlasti. Mojih drugova uglavnom nema, mladost bježi gdje god može, a jedino što ljude interesuje jeste to ko je koje vjere. Od Dejtona naovamo desila su se mnoga čuda, izmišljen je internet, mobilni telefon, automobil na struju, Partizan je igrao u Ligi šampiona, samo jedno čudo se još nije dogodilo - nijedan Srbin se nije vratio u Sarajevo.Zabranjeno pušenje je bilo jedan od najvećih jugoslovenskih bendova, a razlog za to je verovatno i to što ste opisali društvo, državu i predvideli rat i raspad SFRJ. Kad ste pisali pesme kao što su „Dan republike“, „Kanjon Drine“, „Zvijezda nad Balkanom“ ili „Čejeni odlaze“, da li ste bili svesni koliko je mračno predviđanje u njima?- Nisam bio svjestan opasnosti koja se nadvila nad Jugoslavijom. Nisam mogao da vjerujem da se tako lako iz one bezbrižnosti u kojoj smo provodili dane može skliznuti u pakao. Naše pjesme su bile pametnije od nas... o Nadrealistima da i ne govorim.

Da li je postojala mogućnost da se ti ratovi spreče? I da li je pomirenje u regionu samo fraza ili je zaista moguće?

- Sada, sa ove distance, jasno mi je da niko taj rat nije mogao da spriječi. Jugoslaviju je rasturio kapital. Želja za profitom. Svaki biznismen koji kupi staru fabriku s nemotivisanim radnicima, stavi računicu na papir i shvati da je najjeftinije razvaliti fabriku i od nje napraviti šest novih, manjih i efikasnijih. Sada tih šest fabrika radi svojim malim kapacitetima, profit odlazi daleko od njenih radnika, koji imaju sve manje posla i sve niže plate. Umjesto da učine nešto da se stvar promijeni, ti radnici se među sobom svađaju ko je kriv što im se srušila stara fabrika.Pomirenje izgleda kao nemoguća misija. Veći su izgledi da Donji Srem pobijedi Real nego da se Srbi i Hrvati pomire. Moja jedina nada leži u činjenici da su se i mržnja i rat pojavili iznenada, ničim izazvani, pa se tako mogu iznenada pojaviti i ljubav i prijateljstvo. Zamišljam Kolindu kako sa Šešeljem dijeli čokoladice. On njoj preporučuje „kraš“, a ona njemu „pionir“.Zabranjeno pušenje je bilo jedinstveno po pričama o malim i običnim ljudima, o radnicima, komšijama, devojčicama iz školskih klupa... Šta se desilo sa svim tim ljudima - Avdijom, Šekijem, Pišonjom i Žugom, Amelom, Murgom, Velikom Britanijom i Đulijanom Pikeom?- Svi su oni uglavnom u inostranstvu. Otišli su kao izbjeglice, a kasnije su postali jeftina radna snaga. Za praznike se vrate kod svojih, u rodni grad, da srede neke papire, podijele pokoji poklon, napišu neku preporuku rođacima za vizu ili boravak. Na njih gledaju kao na ljude koji su uspjeli u životu jer žive daleko od ove čamotinje. Uzaludno hodaju sarajevskim ulicama ne bi li sreli nekog koga poznaju, a onda se, u miru i disciplini, vrate u svoje nove domove. Djeca im govore sve jezike osim njihovog i ne razumiju ih zašto kukaju za jednim gradom vječno prekrivenim maglom. Kada im je najteže, odu na Jutjub, nađu neku pjesmu Zabranjenog pušenja, puste je glasno i rasplaču se.Da li danas iko pokušava da ispriča priču o malim ljudima ili, jednostavno, mali ljudi više nikog ne interesuju, pa ni sami sebe?- Male ljude trpaju u rijaliti-programe kao što ovce trpaju u tor. Tamo mali čovjek stekne iluziju da nije mali. Ta ga iluzija drži sve dok ga iz rijalitija ne izbace manji od njega.Koja je, po vašem mišljenju, najbolja pesma Zabranjenog pušenja, a koja je najslabija i nikad nije trebalo da se nađe na nekom od albuma?- Nećeš vjerovati, ja mislim da Pušenje nije imalo slabe pjesme. Sve što je bilo slabo nikada se nije pojavilo na albumu. Kada bih nekome s Marsa na brzinu pokušao da objasnim šta je to Zabranjeno pušenje, pustio bih mu pjesmu „Il‘ si bos, il‘ si hadžija“. Odmah bi mu sve bilo jasno. Ali, uz sve poštovanje Zabranjenom pušenju, najviše sam ponosan na album „Unza Unza Time“ No smoking orkestra. To kad čujem, osjetim ispod sebe zemljotres.Da li je Novi primitivizam nestao i da li je Pušenje ostavilo nešto za sobom osim dobrih pesama i gomile obožavalaca?- Novi primitivizam sijeva svuda oko nas. Ne zna se ko ga bolje promoviše, da li ovi koji su zaposjeli televizijske ekrane i internet mreže ili mi koji ih pratimo. Pušenje je ostavilo dubok trag iza sebe. Ponekad se osjetim odgovornim za to. Iako sam odlučio da više ne sviram, osjetim tu odgovornost u srcu. Prilaze mi i stari i mladi, roditelji s djecom, čak i deke i bake sa unucima i svi mi kažu istu stvar: Mi smo uz vašu muziku odrasli. Možda bi ipak trebalo da promijenim odluku? Možda sam dužan da oni koji te pjesme nikada nisu slušali uživo jednog dana ipak dožive taj zemljotres? A možda sam i ja to poželio?