Čitavo njihovo delovanje bazira se na tome da u prikrajku, skrštenih ruku, sačekaju ma kakav razvoj situacije vezan za Kosovo i Metohiju i da onda, iz različitih uglova i na različite načine, raspale po Vučiću.
I nije važno što su upravo oni u vreme vršenja vlasti proces odlučivanja o KiM izmestili iz Ujedinjenih nacija i prebacili na nivo Evropske unije.
Nije važno što su oni, tadašnja vlada, Tadić, Jeremić, Đilas, doveli do katastrofalnog mišljenja Međunarodnog suda pravde da deklaracija o jednostranom proglašenju takozvane nezavisnosti Kosova nije protivna međunarodnom pravu i nije važno što su brojne zemlje tada listom priznavale takozvanu nezavisnost KiM. I nije važno što su prvo bodrili i hrabrili barikade na Jarinju i Brnjaku, da bi posle toga njihova vlast oličena u Borku Stefanoviću dogovorila izgled takozvanog carinskog pečata.
Ništa to ne smeta ni Bošku Obradoviću, kome je, doduše, batina uglavnom okosnica političkog delovanja, niti to smeta Saši Jankoviću, koji otvoreno lobira za prijem takozvanog Kosova u Interpol.
Zato i ne čudi kad opravdavaju poslanika Slavišu Ristića da otvoreno preti ubistvom predsedniku Srbije.
E, sada je za njih važno da se brže-bolje dočepaju fotelje, i još važnije kase, i da u tom procesu satanizuju čoveka koji se bori da povrati makar deo onoga što su oni predali i izgubili.
Kada Aleksandar Vučić kaže da će se o najvažnijem pitanju konsultovati sa svojim narodom, oni to ne mogu da dozvole.
Vodiće besumučnu kampanju i ujedinjavaće se i sleva i zdesna, izmišljaće floskule poput one „da u Srbiji nema dovoljno demokratije da se održi referendum“ (!) samo da bi pokušali da spreče da narod naše zemlje da svoj sud i da bi mogli da nastave da Vučića krive za sve od Kosovskog boja do danas. Međutim, uvek zaboravljaju na jednu važnu stvar, krucijalnu za realizaciju svojih igrokaza. Suštinu onoga što vam daje pravo da upravljate zemljom i borite se za Srbiju.
Volju naroda.
Foto: Dado Đilas
