Najnovije vesti

NEBOJŠA STEFANOVIĆ: Često o vama sude ljudi koji vas ne poznaju! Ja sam prosto ono što jesam i ne brinem za imidž!
Foto: Nemanja Nikolić

Potpredsednik Vlade Republike Srbije i ministar unutrašnjih poslova

NEBOJŠA STEFANOVIĆ: Često o vama sude ljudi koji vas ne poznaju! Ja sam prosto ono što jesam i ne brinem za imidž!

Politika

Potpredsednik Vlade Republike Srbije i ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović  u intervjuu magazinu Bazar otkrio je da će 2019. godinu pamtiti po rođenju sina Filipa, ozbiljnim reformama koje su provedene u Ministarstvu unutrašnjih poslova, dobrim rezultatima i napornom radu, ali i kao još jednu uspešnu godinu za Srbiju.

Kakav odnos imate prema praznicima uopšte?

Za mene su oni retka prilika da se nekad i odmorim. Najlepša stvar je što zapravo konačno uspem da ugrabim vreme i da vidim neke ljude iz svoje porodice i bliske prijatelje, koje nemam priliku često da viđam. Te dve činjenice, susreti sa meni dragim ljudima i vreme koje mogu da posvetim i sebi da se odmorim, čini da su praznici nešto što mi uvek budi lepo sećanje. Činjenica je da oni u mom slučaju zbog obaveza traju praktično jedan do najviše dva dana, ali ni to ništa ne menja. Volim svakako atmosferu praznika, jer mi se čini i da su ljudi nekako opušteniji i da se sa njima lakše razgovara.

Kakav ste odnos u detinjstvu imali prema Deda Mrazu i do kada ste verovali u njegovo postojanje?

Kada sam prvi put video moje roditelje da stavljaju paketiće ispod jelke, pa sam shvatio da to nije baš Deda Mraz. Trudim se da moja deca što duže veruju u Deda Mraza, baš kao što su se moji roditelji trudili da brat i ja što duže verujemo da nam Deda Mraz donosi paketiće za Novu godinu. Nekako mi se čini da je takva vrsta bezbrižnosti nešto što zaista čini detinjstvo.

Koje su to vrednosti koje su Vam vaspitanjem usadili vaši roditelji, a vi ih danas prenosite na svoju decu?

Naporan rad, posvećenost, poštenje i pristojan odnos prema ljudima. Tome su nas učili svakoga dana i trudim se da i moja deca shvate da to nisu tek floskule i prazne reči, već nešto čemu treba da posvete energiju.

Koja od dosadašnjih Novih godina Vam je ostala u posebnom sećanju i zbog čega?

Nisam vezan ni za jednu Novu godinu posebno, ali su mi drage sve koje sam proveo sa meni bliskim i dragim ljudima. Oni su prosto učinili da ti dani budu posebni za mene, a ako sam i ja nekada nekome doneo neki trenutak sreće, onda mi je drago.

Kažu da je lepota života u darivanju. Da li vas čini srećnim da svoje najbliže obradujete nekim darovima i kome obično poklanjate?

Trudim se da dobro slušam ljude, jer želim da im poklonim nešto što njima zaista znači. To može da bude i sitnica, ali sitnica koja za njih ima posebnu vrednost i značenje. Kada nekome poklonite baš onu knjigu za koju znate da je želeo ili da će ga zanimati, to uvek vredi mnogo više nego bilo kakav poklon i veće vrednosti, a koji ga ne zanima. Zato se i trudim da obavljam selekciju poklona prema onome kome darujem i nikad ne kupujem šablonske poklone. Zapravo ljudi od mene dobiju na dar poklone za koje ja mislim da su krojeni baš po njima.

Po čemu ćete pamtiti 2019. godinu?

Rođenju sina, ozbiljnim reformama koje smo sproveli u Ministarstvu unutrašnjih poslova i dobrim rezultatima, po napornom radu i iskušenjima koja smo prošli, ali i kao još jednu uspešnu godinu po našu zemlju.

U kojim profesijama ste sebe videli kad ste bili dete?

Nećete verovati, ali u vojnoj ili policijskoj. Najviše zbog dede koji je bio oficir.

Iz kakvih ubeđenja ste zakoračali profesionalno u svet politike?

Kao i svaki čovek kome su ideali na prvom mestu imate želju da menjate svet nabolje. Želja da menjate svoju zemlju i stvari u svom okruženju nabolje, da donosite odluke zahvaljujući kojima ljudi mogu da žive bolje i kvalitetnije, da ideje za koje verujete da će promeniti vaš grad ili vašu zemlju budu implementirane. U te stvari verujem i danas. Bavim se ovim poslom sa idejom da svakoga dana uradim nešto što će doprineti napretku i kvalitetnijem životu naroda u Srbiji. Jednog dana kada u to više ne budem verovao da mogu nešto da promenim nabolje ili smatrao da sam postigao svoj maksimum, svakako neću ostati na nekom mestu čisto da bi bio tu, već ću reći da treba da dođe neko sa svežim idejama ili ko će se sa više energije baviti tim poslom.

Na šta ste najponosniji u toku dosadašnjeg rada?

Na to što imam podršku i poverenje ljudi sa kojima radim. Jer dok je to tako znam da radim dobru stvar. O rezultatima svog rada ne bih govorio, drugi su više pozvani. Smatram da kada imate podršku i ljudi koji rade sa vama i ljudi koji su vam nadređeni to pokazuje da pravite rezultate koji idu u dobrom pravcu.

Koje su po vašem mišljenju, prednosti zbog kojih bi mladi trebalo da ostaju u Srbiji?

Dinamičan razvoj i šanse koje u prethodnom periodu nisu postojale u našoj zemlji. Danas imamo, između ostalog, otvaranje potpuno novih mogućnosti u turizmu i u IT sektoru i to su dve grane u kojima će se, čini mi se, najbrže videti napredak Srbije. Naravno da postoje zemlje u kojima su plate znatno bolje, ali je i način života u njima drugačiji od onoga na šta smo mi navikli u Srbiji. Stvar je izbora da li ste spremni da prilagodite svoj život modelu u kojem ćete zarađivati možda više novca, ali sa manje vremena za sebe, porodicu i prijatelje. Sa druge strane, mislim da Srbija postiže sve bolji balans u smislu da uspeva da poveća zarade građanima, a da pritom ne gube drastično na kvalitetu života.

Aktivni ste u podršci u borbi protiv nasilja nad ženama, posećivali ste sigurne kuće. Kakve impresije ste poneli posle tih poseta?

Teške. Sve što vidite kada sretnete nekoga ko je preživeo nasilje, torturu i pretnje jeste strah u očima. I tu ne možete imati bilo kakvu impresiju, osim da ste ljuti i da vas je sramota što je to neko u vašoj zemlji doživeo. Razmišljate da li će ta žena to ikada uspeti da zaboravi, bez obzira kako njen život nadalje bude izgledao, i naravno osećate obavezu da nešto uradite i da pomognete. I nije dovoljno da pomognete samo kroz zakone i kažnjavanje počinilaca, već se i žrtvama mora pružiti sva moguća podrška i mora im se omogućiti da se finansijski osamostale, da mogu da stvore novi život, podižu decu i ne budu žigosane jer su prošle kroz tu užasnu traumu.

Mislite li da društvo dovoljno čini u borbi protiv nasilja u porodici i koliko primećujete pozitivne promene u tom smislu poslednjih godina?

Da je bolje, nego što je bilo, jeste, a da li činimo dovoljno, ne. Ne činimo dovoljno, pre svega jer se i dalje celo društvo ne uključuje. Jedan deo društva pokazuje volju i čini svakoga dana nešto da pomogne žrtvama, dok drugi deo naprosto i dalje smatra da to nije njihov problem i da ne treba da ih se dotiče. Prosto, znaćemo da smo kao društvo uspeli, kada onoga ko i samo pomisli da podigne ruku na ženu bude sramota, ali i strah da će naići na osudu celokupne zajednice.

Gde je po Vašem mišljenju mesto ženi u srpskom društvu danas?

Na to jedino mogu da odgovorim samo identično kao i na pitanje gde je mesto muškarcu u društvu – tamo gde su zaslužili prema svojim sposobnostima i radu. Nikada ne bih postavio pitanje gde je ženi mesto u društvu, jer ko smo mi da joj određujemo to mesto. Svaki čovek u ovoj zemlji treba da se izbori za sebe i za svoje mesto u društvu svojim radom i sposobnošću i verujem da će kada svi budu to tako gledali sve druge razlike nestati.

Ako biste u nekom od vladara Srbije u istoriji tražili uzora, ko bi to bio?

Teško pitanje. Postavlja se političarima poslednjih 20 godina, koliko pratim, i slušali smo najrazličitije odgovore. Imam utisak da smo izređali sve vladare od cara Dušana i njegove osvajačke snage, vladarske mudrosti i donošenja zakona sve do Obrenovića i Karađorđevića koji su, svaki na svoj način, doprinosili modernizaciji i napretku Srbije svojom hrabrošću i strateškim odlukama. Zato bih rekao da je najbolji uzor zapravo naš narod koji je i iznedrio sve te vladare i uspeo da opstane u svim teškim vremenima i zahvaljujući svojim vladarima, a nekad i uprkos.

Koliko ima istine u Napoleonovoj rečenici „Srce jednog državnika treba da bude u glavi“?

Možda bi ona pasovala nekome sa Zapada, ali mi se čini da čak i svako ko provede bar jedan deo života u Srbiji zna koliko mi kao jedan emotivan narod pružamo otpora takvoj rečenici. Možda bismo pre mogli da se prepoznamo u Napoleonovoj rečenici koju je uputio vojnicima „Šta sve vojnik neće učiniti za komad šarene trake“, misleći na medalje. Mi u Srbiji smo takva vrsta ljudi – uvek sve za ponos, za čast i za obraz – i ne razmišljamo uvek glavom, već se rukovodimo emocijama. Ne kažem da je to racionalno, ali da bi neko donosio odluke o Srbima mora i da ih dobro poznaje.

Jeste li zadovoljni imidžom koji ste u javnosti izgradili od kada ste profesionalno u politici?

Nisam se nikada previše brinuo o tome da li ću izgraditi ovakav ili onakav imidž. Ja sam prosto ono što jesam i to ljudi prihvate ili ne prihvate. Na kraju krajeva, često o vama sude ljudi koji vas uopšte ne poznaju, nisu nikada porazgovarali sa vama, niti se interesovali ko ste vi u stvari, nego su sudili ili po nekakvoj medijskoj slici ili na osnovu onoga što su čuli da neko drugi kaže o vama. Nažalost, to je za političare neminovno. Ipak, na kraju krajeva iza svih nas ostaju rezultati i građani će o meni doneti mišljenje na osnovu rezultata koje sam postigao i na dužnostima koje sam obavljao i koje sada obavljam. Verujem da je svakako čast raditi za Srbiju na bilo kojoj dužnosti i imati priliku da daš svoj doprinos da ona bude još lepše i bolje mesto za život.

Koliko često ste bili u situaciji da morate svesno da birate između poslovnog uspeha i nečega što vam je privatno veoma važno?

U poslednjih nekoliko godina mnogo češće nego ranije. Kako imate ozbiljnije izazove i zadatke, prirodno i te dileme postaju češće. I onda prosto morate da tražite balans. Zaista je sve u balansu. Da ne zapostavite lično jer je to ono što vas definiše kao čoveka, a sa druge strane da ne budete neko kome neće biti važan uspeh u poslu kojim se bavite, jer prosto onda niti ga dobro obavljate, niti ima napretka.

Čime se rukovodite kada ste u takvim dilemama?

Osećajem. Neko to zove intuicijom, neko instinktom. Najprostije rečeno rukovodim se svojim osećajem da uradim pravu stvar.

Konfučije je rekao „Da bi svet doveli u red, prvo moramo svoj narod dovesti u red; a da bi to učinili, prvo moramo dovesti u red sopstvenu porodicu, da bi nju doveli u red, prvo moramo dovesti naš sopstveni život u red; prvo moramo naše srce postaviti pravilno“.

Šta mislite o tome i gde je vaše srce?

Mislim da mi ipak moramo da se više oslonimo na one koji su dobro poznavali srpski narod i shvatili da kod nas dovođenje u red nekako i ne ide baš tako glatko. Hteli - ne hteli da priznamo, kod nas ljudi loše reaguju ako pokušate da ih dovodite u red. Kod nas je prilično važno da ljudima date i određeni stepen slobode. Tako je i moje srce uvek vezano za slobodu.

Koliko je za jednog političara važna poruka koju šalje svojim odevanjem?

Mislim da političari svojim odevanjem treba da šalju poruku pristojnog i normalnog čoveka, ali ne treba mene da slušate jer je moje oblačenje konzervativno. To je naravno izbor svakog čoveka, ali ne mislim da treba dozvoliti sebi prevelike oscilacije, jer nije suština da ljudi govore o kravati i odelu političara, već o onome šta kažu ili urade. Ako odelom privlačite pažnju, onda to znači da nemate mnogo toga da ponudite svojim delima.

Šta mislite o nekonvencionalnom stilu odevanja političara poput donedavnog premijera Grčke Aleksisa Ciprasa koji je odbijao da stavi kravatu čak i kada obuče odelo, a čiji stil je u jednom periodu sledila cela grčka Vlada?

Mislim da taj nedostatak kravate nije tako ekstreman. To je jedna politička poruka kojom je hteo da poruči da razume živote ljudi, prvenstveno radnika, koji ne nose svakodnevno kravate i nemaju previše prilike da nose odela. I takva odluka je suštinski individualna stvar i to je vrsta slobode u kreativnosti prenošenja političke poruke. Važno je samo kako se ko oseća i ako se vi osećate dobro u svojoj koži, siguran sam da se dobro osećate i u svom odelu.

Ko se brine o vašem stajlingu i čije savete najviše cenite?

Suštinski sam svakog jutra biram šta ću da obučem, jer je moja garderoba ujednačena. To su klasična odela koja su manje-više iste ili slične boje. I zato nemam neku naročitu potrebu za modnim savetima. Ne kažem naravno da ja to radim uspešno, ali prosto dobro se osećam u tome.

U kakvim odevnim kombinacijama se najprijatnije osećate u nekim neformalnim, potpuno privatnim situacijama?

Najviše volim da obučem farmerke i košulju. U tome se najbolje osećam, a nekada pokušavam da takav stil oblačenja uklopim i u radne obaveze kada mi to prilike dozvoljavaju.

Izvor: Bazar

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...