Jedno od najtežih regionalnih pitanja je pronalaženje nestalih u ratnim zbivanjima devedesetih. Preko 10.000 nestalih. U poslednjih nekoliko godina nema bitnih pomaka ni aktivnosti koje bi dokumentovale napore svih zemalja i njihovih nadležnih institucija koje čine sve da se nestali pronađu, identifikuju, da porodice dobiju punu informaciju o tome kako su i gde izgubili živote, da im se omogući dostojna sahrana, obeležja... da se izraze saučešća svih aktera. Da u prvom planu imamo empatiju koja je lekovita i koja jača temelje poboljšanja odnosa.
Da predstavlja garanciju da će oni koji nekoliko decenija žive u traumama doživeti smirivanje, da će generacije koje stasavaju imati jake argumente koji dokazuju da će živeti u bezbednoj budućnosti u kojoj neće morati po svaku cenu da razmišljaju o bekstvu sa ovih ukletih prostora.
Sve menjati
Nemoguće je raditi uspešno potragu za nestalima ako sa svih strana imate ratničku, osvetničku, zub za zub retoriku. Ne možete tugovati ako vas stalno raspaljuju sa huškačkim spinovima, poluistinama, satanizacijama o drugima kao izvorištu samog zla... Zato, ako želimo pomake i pravac koji garantuje pozitivnu spiralu u međuosobnim odnosima, potrebno je sve promeniti. Ili skoro sve. Potrebni su nam stalni gestovi, izjave, poruke koje će, uz iskazivanje žaljenja, sa pijetetom govoriti o svim žrtvama i konkretnim rezultatima saradnje u rešavanju najtežih pitanja koja tište građane u regionu, a tiču se pitanja nestalih, osakaćenih, opljačkanih, prognanih... Sve su to obaveze o kojima se razmišlja samo u vremenu tužnih godišnjica, i to na način da se na drugoga svali krivica za ono što nismo učinili u međuvremenu, a bilo je naša obaveza.
Suočavanje zarad budućnosti
Iz perspektive neodgovornih huškača, koji sopstvenu odgovornost za nečinjenje prikrivaju novim ratnim pokličima, čini se najmanje dvostruki greh: zataškavanje nečinjenja i stvaranje uslova za nova zla. Podrška hrabrim pojedincima i politikama koje su rešile da iskorače protiv ustaljenih matrica i stereotipa je najmanje što možemo učiniti u godini tragičnih godišnjica u kojoj se raspliću stvari od Beograda preko Brisela do Vašingtona, Moskve i Pekinga. Sve dok budemo sudili jedni drugima sa bezbedne daljine uronjeni u prošlost, nacionalizme i jednostrane istine, nosićemo tragične terete Beograda, Zagreba, Sarajeva, Prištine, Vukovara, Srebrenice i Knina sa kojima se konačno moramo suočiti zarad budućnosti. Svih nas. Preostaje nam da iskreno žalimo sve. Sve žrtve su naše, kao što su i svi nestali naši nestali koje moramo tražiti. Jer nećemo naći "naše" ako ne budemo tražili sve. Tugovanje za našima neće se razumeti na željeni način ako ne tugujemo za svim žrtvama. Našim i njihovim.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
