Ljudi širom sveta sa užasom i nevericom posmatraju kako ruska vojna tehnika seje smrt i uništenje po Ukrajini. Odluka Moskve da pokrene brutalni i krvavi rat je ilegalna i neopravdana.
Ne iznenađuje to da je svet tako brzo osudio invaziju i poteze kao što su bombardovanje porodilišta ili zgrada u kojima deca traže sklonište. Takođe nije iznenađenje da su ljudi širom sveta sa dubokim simpatijama reagovali na patnje Ukrajinaca, kojih je već više od tri miliona napustilo svoju zemlju i otišlo u izbeglištvo.
Političkim vođama kritika ne prija uvek, ali većina njih je prihvata kao legitiman deo demokratskog života. Lideri su odgovorni ljudima koji ih biraju i njihovi postupci treba da budu podložni kontroli.
Putinov režim ne toleriše neslaganje. Odgovorio je naglašeno represivnim merama kako bi suzbio kritiku (pa čak i istinito izveštavanje o ratu) u medijima i na ulicama.
Pošto nisu u stanju da drakonskim ruskim zakonima zauzdaju kritičare u inostranstvu, pribegli su drugačijoj taktici.
Kremaljski spin doktori su oživeli reč "rusofobija" kako bi stvorili mit po kome svako ko kritikuje Putinove postupke ima predrasude protiv Rusije i Rusa. Ovaj termin se koristi da poništi svakoga ko ukazuje na kršenje međunarodnih sporazuma, ljudskih prava i sloboda, ili osuđuje brutalni napad na Ukrajinu.
Kada nema bolje argumente, Kremlj viče "rusofobija", kao u nekoj dečjoj svađi na igralištu.
Kremaljske diplomate su prethodno kao "rusofobiju" odbacivale zgražavanje u mojoj državi, kada su atentatori iz Moskve smrtonosnom radioaktivnom supstancom u Londonu ubili Aleksandra Litvinjenka. Potom su nas optuživali za "rusofobiju" kada je GRU u Solzberiju napao Sergeja Skripalja zabranjenim nervnim agensima, usput ubivši jednu građanku. Protest protiv zločina koji ugrožavaju živote nije "rusofobija".
Poput mnogih mojih sunarodnika, volim romane Tolstoja, poeziju Pasternaka i muziku Šostakoviča. Svi u mojoj porodici su učili ruski jezik i posećivali pravoslavne liturgije. Većina ljudi me smatra za "rusofila", a ne "rusofoba".
Nisam srećna kada vidim da porodice u Rusiji pate jer se njihovi sinovi neće živi vratiti iz Ukrajine. Nije mi drago kada vidim milione Rusa izolovane od ostatka sveta i odsečene od informacija. Ne dopada mi se kada vidim da je Putin vratio točak istorije u doba kada su nestašice bile deo ruske svakodnevice.
Znam da postoje mnogi ljudi u Rusiji koji ne podržavaju rat. Ali takođe znam da ruski narod živi pod jednim sve represivnijim režimom, koji vlada strahom i dezinformacijama. Potrebna je ogromna hrabrost da bi se govorila istina, kada to donosi rizik od 15 godina u zatvoru.
Međutim, svet ne može mirno da stoji i čeka dok Putin pokušava da celu jednu državu obriše sa lica zemlje. Tačno je da svet pokušava da učini sve što može da ubedi Moskvu da zaustavi ovaj pokolj, koji Ruse sigurno podseća na Lenjingrad i Staljingrad. Nestašica šećera u Moskvi ne može se porediti sa užasom zarobljeništva bez hrane i vode u nekom skloništu u razorenom Marijupolju.
Putin snosi najveću odgovornost za pokušaj da uništi državu sa više od 43 miliona stanovnika, od kojih mnogi sa njim dele isti maternji jezik i navodnu veru u pravoslavlje.
Oni drugi, koji deluju u njegovo ime, krše međunarodne obaveze Rusije, ruše pravila i običaje ratovanja, naređuju ili izvršavaju zverstva (uključujući i ubistva nenaoružanih civila) moraju preuzeti svoj deo odgovornosti i suočiti se sa sopstvenom savešću.
Prošle nedelje Putin je nakratko napustio samoizolaciju, pojavio se na moskovskom stadionu Lužnjiki, u svojoj sada već čuvenoj luksuznoj jakni, kako bi se obratio skupu ljudi plaćenih da skandiraju i mašu zastavama.
Ovaj propagandni skup, naširoko upoređivan sa nirnberškim mitinzima iz 1930-ih, daleko je od spontanih, iskrenih emocija, kojih se sećam sa istog mesta 1989. godine, kada su se ljudi okupili povodom sahrane Andreja Saharova, disidenta i laureata Nobelove nagrade.
Sve je više signala da mnogi ljudi u Rusiji ne podržavaju Putinov rat, da dele zgađenost sveta nad njegovom brutalnom vojnom kampanjom i da ne žele da žive u paralelnom univerzumu dezinformacija. Ti ljudi zaslužuju naše razumevanje i podršku.
Ali, osuda Putinove brutalnosti i njegovog rata protiv Ukrajine nije "rusofobija", već normalna ljudska reakcija i stvar pristojnosti.
Autorka: Šan Makleod, britanska ambasadorka u Beogradu
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
