Ljuba Milanović je odlazio iz srpske policije i vraćao se u nju. Tako se nakon petooktobarskih promena 2000. godine vratio u MUP uveren da će se nova vlast surovo obračunati s organizovanim kriminalom.
Idejni je tvorac policijske jedinice Poskok, koja je istraživala najteže zločine iz devedesetih godina: od atentata na lidera SPO Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali, preko ubistva novinara Slavka Ćuruvije, do otmice i likvidacije nekadašnjeg predsednika Ivana Stambolića...
No, ubrzo je uvideo da borba protiv kriminala neće ići tako lako - smenjen je nakon što je otkrio da su u neke od likvidacija umešani i ljudi iz državnog vrha i državne Jedinice za specijalne operacije (JSO), koju je vodio Milorad Ulemek Legija.
U velikom intervjuu za Kurir Milanović tvrdi da je konce u politici i sektoru bezbednosti posle 5. oktobra vukao strani faktor, to jest da je tajna služba jedne zapadne zemlje ovde vedrila i oblačila. Otkriva i mnoge javnosti dosad nepoznate detalje.
- Malo ljudi zna da je Poskok skraćenica - Poseban odred za suzbijanje korupcije i organizovanog kriminala, to ime je dao novinar Voja Tufegdžić. Pre formiranja Poskoka imao sam razgovore s više ljudi kako bih čuo šta oni misle, da li tako nešto može da prođe ili ne... Tada sam razgovarao i s mojim zetom, danas pokojnim Aleksandrom Tijanićem, koji mi je, između ostalog, rekao rečenicu koja mi se uvek iznova vraća: "Na ulici je toliko prljavog novca, za toliku količinu ubijaju i predsednike Amerike". Nažalost, to se obistinilo kod nas - kaže Milanović na početku razgovora.
Kako nastaje Poskok?
- Poskok je formalno formiran 23. novembra 2000. godine. Pozvao me je Božo Prelević, tadašnji koministar policije, s kojim sam se znao i ranije. Otišao sam kod njega, sve nacrtao šta i kako treba raditi, objasnio da se treba baviti najtežim krivičnim delima, a ne dnevnim događajima kao gradski SUP, sastavio sam spisak zločina koje treba rešiti, listu najtežih ubistava koja treba rasvetliti... Ispisao sam odmah i imena ljudi koje vidim u toj novoj jedinici unutar MUP. On je tu priču izgurao, uspeo je, bio je problem samo oko jednog imena - Mileta Novakovića, jer ga DOS iz nekog razloga nije hteo, no ja sam insistirao da i on bude deo te nove jedinice. Tako je i bilo - Novaković je bio formalno na čelu Poskoka, a ja operativni izvršilac, neko ko je formirao jedinicu, odredio predmete koje ćemo raditi itd. Nije tu bilo sujete, sve je funkcionisalo besprekorno. Inače, Novaković je svojevremeno bio moj prvi načelnik kad sam počinjao da radim u MUP, nikada me nije sputavao, usmeravao me je kako da radim, nije mi dozvoljavao da lupim glavom o zid, zbog svega toga sam mu bio zahvalan... S ove pak distance, mislim da je greška što nisam prihvatio funkciju načelnika Poskoka, jer, znate, funkcija je nešto što ostaje...
U Poskoku su, osim vas, bili Novaković, Roćko Milović, Gvozden Gagić, Slaviša Sovtić, Željko Gazapi...
- Gazapi je neko ko mi je čuvao leđa ceo radni vek. U Poskoku je, inače, bio i Dragan Karleuša. Novaković me je zamolio da ga uzmemo, a Karleušu tad niko nije uzimao za ozbiljno. Najveća greška nam je bila što smo uzeli Karleušu. To sebi ne mogu da oprostim ni dan-danas. On je posle bio prvi koji je okrenuo leđa i Novakoviću i celoj jedinici. Postoji, međutim, još jedna stvar koju sebi zameram...
Šta je to?
- Priznajem da sebi i danas zameram to što nisam računao na inostrani faktor, koji je bio izuzetno jak, izuzetno prisutan i koji je, u stvari, i vodio celu priču u bezbednosnom, ali i političkom delu. To sam tada strašno potcenio.
U kom smislu?
- Inofaktor je stajao iza svega. Jedna strana služba je vedrila i oblačila u bezbednosnom sektoru, ali i u politici. A Poskok joj je bio trn u oku.
Nećete da imenujete zemlju čija je ta služba?
- Nema potrebe. Prepoznaće se to već... Jer, zna se za koga je radio tadašnji ministar unutrašnjih poslova. Potcenio sam, dakle, njihov uticaj, koji je bio ogroman, ali sam potcenio i jednog od ljudi preko kojeg su oni sprovodili politiku vezanu za bezbednost. To je bio Ljubiša Buha Čume, vođa surčinskog klana.
Čekajte, strana služba ozbiljne zemlje angažovala je Čumeta da radi za nju? Kriminalci su radili za strane službe?
- Da, indirektno. Zapravo, kriminalci su mislili da rade za sebe - i radili su za sebe - ali strana služba je gledala svoj interes.
Koji je to interes stranaca bio posle 5. oktobra? Pre toga je, logično, bila smena režima Slobodana Miloševića, ali šta im je bilo važno posle toga?
- Njima je interes uvek - pa tako i danas - slaba Srbija. Ta služba je odavno ovde prisutna, vuče konce dugoročno razmišljajući... To svi iskusni političari ili znaju, ili su se toliko prodali da ih nije briga, ili su toliko neiskusni da misle da stranci rade u interesu Srbije. Pa ne, niko od njih ne radi u interesu Srbije. Pošto je bezbednost jedan od stubova države, oni su radili na tome da se ta bezbednost uruši da bi se rušila država. A kako su to radili? Postavljanjem svojih kadrova na važna mesta. Evo, recimo, mene je, na dan kad sam, nakon povratka u MUP, dobio legitimaciju, zvao visokopozicionirani član surčinskog klana, koji nije više među živima, da se vidimo i tada mi je rekao kako me Čume zove da se vidimo. To sam odbio. Rekao sam da nemam šta da pričam s njim i tako je do danas.
Kako kreće rad na velikim slučajevima? Šta vi zapravo zatičete u MUP nakon povratka posle 5. oktobra? Je li bilo baš potpune želje da se rasvetle svi zločini iz devedesetih godina?
- Smatrao sam da su se 2000. desile revolucionarne promene i da je u interesu vlasti da se reše teški zločini. No, kao što sam rekao, nisam procenio uticaj inofaktora, ali nisam bio svestan ni snage JSO u tom trenutku. Na jednom od kolegijuma MUP ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović, kojeg ja nikad nisam ni smatrao ministrom, izneo je prioritete - rešavanje zločina na Ibarskoj magistrali, ubistvo Slavka Ćuruvije i otmica Ivana Stambolića.
I vi dobijete slučaj „Ibarska“?
- Karleuša dobije slučaj Ćuruvija, slučaj Stambolića Gvozden Gagić, a ja slučaj Ibarske magistrale. Krećemo da radimo i tu uspevamo da materijalizujemo, odnosno dokažemo šta je sve urađeno i da lica koja su bila neposredni izvršioci privedemo pravdi. To su bila dva pripadnika JSO, koji su u slučaju Ibarska“ bili angažovani na voženju kamiona. Dalje nam je sve bilo stopirano, sve je preuzela BIA i mi nikada nismo uspeli da razgovaramo sa u to vreme načelnikom Službe Radetom Markovićem na tu temu. Inače, u to vreme su se svi upecali na priču koju je vešto plasirala Služba, pa su se fokusirali na neposredne izvršioce, a zapravo su bitni organizatori i naručioci. A mi smo tu bili zaustavljeni sa istraživanjem. To je navodno BIA trebalo da odradi, a videlo se kako se odradilo i da li se odradilo. To ni do dan-danas nije raspetljano na valjan način.
Zašto se tada stalo? Je li Milorad Ulemek Legija, tadašnji komandant JSO, sve to hteo da zataška?
- Legija je u to vreme bio Ðinđićev tas na vagi u svim dešavanjima između DS i DSS. Uvek kad se potezao taj argument, korist je išla u korist DS. On je bio taj faktor koji je narušavao političku ravnotežu. Njemu je bilo obećano - imao je dogovor s Ðinđićem - da će se za dvojicu neposrednih izvršilaca u Ibarskoj spremiti novac i dokumenta, pa da će oni da idu vani... Zapravo, oni su mislili da mi taj slučaj nećemo rešiti, da ne možemo da dokažemo, međutim, mi smo sve to uspeli i Ðinđić se tada našao u procepu, jer više nije mogao da ispuni ono što je obećao. I tad dolazi do razdora, do raskola između Ðinđića i Legije. Mi smo, eto, nesvesno izvukli ciglu iz piramide DS-Legija. Doveli smo Legiju do toga da mora da ih izruči, a dokazi su bili tako čvrsti da oni nisu mogli biti posle pušteni uprkos dogovoru Ðinđića i šefa JSO. Meni to nije bilo zadovoljstvo, čak sam radije bio za to da se ta dvojica iz JSO puste, a da se dođe do onoga ko je naručio sve to. No, mi nismo mogli dalje. Ta dvojica, inače, nisu ni znali šta rade, nisu ni znali da se radi o atentatu na Vuka Draškovića...
Sastavili spisak zločinaca i njihovih nedela
„Bela knjiga“ kriminala završila kod kriminalaca
Kako je „bela knjiga“ kriminala, koju ste sastavili nakon formiranja Poskoka, završila odmah kod kriminalaca?
- Sastavili smo knjigu u kojoj je sve bilo pobrojano, svi zločini, kriminalci, organizaciona struktura klanova itd. Odneo sam je načelniku Resora javne bezbednosti Sretenu Lukiću, on je pogledao unutra i pitao me ko je pod imenom Šumaher, ja mu kažem da je to Legija, jer je on u diskotekama uvek voleo da mu se pušta pesma u kojoj se pominje Šumaher... Lukić mi je, čim sam spomenuo Legiju, rekao: „Tišina, tišina, ne spominji to ime“ i tako se završilo... No, već sutradan mene je pozvao čovek kojeg sam kao vezu imao u svetu kriminala, našli smo se u kafiću i on mi kaže: „Povuci ručnu“. Tu mi je takođe izneo i nekoliko detalja iz „bele knjige“, počevši od korica, prve strane, a onda mi spomenuo i Šumahera... I ja vidim da je to odmah završilo u „Kotobanji“. Tad sam shvatio da, ako već hoćemo kao država da se borimo protiv kriminala, onda na čelna mesta ne mogu da se postavljaju ljudi koji mogu da budu ucenjeni. A Lukića su ucenjivali isporučivanjem Hagu.
I šta se dalje dešava?
- U međuvremenu je bila interesantna otmica - otet je brat crnogorskog biznismena i jednog od ljudi iz tadašnje uprave FK Partizan. Jedan od otmičara je bio nekadašnji pripadnik „crvenih beretki“, mi smo uspeli da rešimo i taj slučaj, našli smo otetog i oslobodili ga. Radeći na tom slučaju, došao sam do podatka da su dva člana JSO bila prisutna na licu mesta pri ubistvu Slavka Ćuruvije. Ta dva člana JSO nisu bili tu kao izvršioci, nego kao logistika... Napišem tu informaciju - kojoj se inače kasnije gubi svaki trag - potom Mile Novaković i ja zovemo komandanta Žandarmerije Gorana Radosavljevića Gurija da on pozove Legiju. Guri to nevoljno čini. Sećam se da je bila nedelja, dolazi do sastanka između mene i Legije u Gurijevom kabinetu, predočavam mu određene stvari, on pokušava da odbrani ljude iz JSO, ja mu kažem da nije na njemu da procenjuje da li su oni krivi ili ne, već da on samo treba da ih dovede, pa ću ja nakon razgovora s njima videti sve. Nekako dolazi do dogovora da ih Legija sutra dovede. Nakon dva sata razgovora Legiji sam rekao rečenicu koja će se kasnije obistiniti: „Posle ovoga danas najebaćemo i ti i ja.“ Nakon što smo se tog dana razišli, počinje haos, Mileta i mene odmah zovu u kabinet kod ministra policije, tu je bio i Karleuša, koji treba sve da koordinira, a nema pojma o čemu se radi... I onda se izlazi sa stavom da sam ja „uznemirio JSO“. Odmah sam video šta se sprema.
Smena? Vas tada smenjuju jer ste utvrdili da su u slučaj „Ćuruvija“ umešani i pripadnici JSO, što se nije svidelo Legiji?
- Mene u sredu zove Mile i kaže mi da ću biti smenjen u Poskoku. Prebacuju me u Odeljenje za strance, tamo gde nema dodirne tačke s kriminalističkom policijom... S ove distance mogu da kažem da je sve te poteze vukla moćna strana služba. U tom odeljenju sam ostao oko mesec dana, nakon čega sam prešao u Koordinaciono telo za Kosovo i Metohiju, koje je vodio Nebojša Čović. Bilo je i pritisaka da do toga ne dođe, posebno od načelnika Resora javne bezbednosti Sretena Lukića, ali Čović nije hteo da popusti. Tada Poskok prelazi u Upravu za borbu protiv organizovanog kriminala - UBPOK, nakon mog odlaska nisu imali nijedan rezultat, ućutkani su platama i položajima... Eto kako su stranci preko Mihajlovića kadrirali u MUP. Moram ovde da napomenem i to da su mnogi iz Poskoka rekli da su šest meseci koliko sam bio šef u toj jedinici njihov najlepši deo koji su proveli u policiji.
A šta je bilo tada sa otkrićem da su ljudi iz JSO bili na mestu Ćuruvijinog ubistva?
- Umesto da krenu putem moje napisane informacije, gde su imenom i prezimenom bila navedena dva člana JSO - od kojih jedan kasnije gine u saobraćajnoj nesreći, a drugom se gubi svaki trag - oni zadužuju Karleušu za to, on odlazi u zatvor kod otmičara koji mi je otkrio informacije o slučaju „Ćuruvija“ i tako sve ofira... Tog čoveka, koji je tu robijao s bratom, izbodu u zatvoru, njih dvojica nekako uspevaju da pobegnu iz zatvora, odlaze u Sloveniju i samo zahvaljujući tome što su imali hrvatsko državljanstvo izbegavaju kasnije izručenje Srbiji.
Kako uopšte danas, s ove distance, gledate na JSO i Legiju?
- Pred Legijom je većina stajala mirno. Lično sam bio prisutan u kabinetu jednog generala - reč je o Sretenu Lukiću - kad ga je zvao Legija, Lukić je stao u stav mirno i razgovarao s njim. To sam posle kazao i na sudu, gde sam pred Legijom rekao kako je on donedavno svima bio „gospodin Legija“ (tako ga je oslovljavao ministar policije Dušan Mihajlović, prim. nov.), jedino sam ga ja tad hapsio... Otkako više nije „gospodin Legija“, svi dižu onu stvar na njega... Što se tiče JSO, to je bila jedinica koja je komotno mogla da se poredi s nekima u svetu i mislim da nije trebalo da bude onako rasformirana, mislim da bi nam značila u ovim trenucima... Kompleksno je to pitanje... Da se razumemo, ne branim JSO, ali i ne osuđujem. Na njih je stavljena anatema. A nekome je izgleda i trebalo ukidanje JSO.
Sutra o Arkanu, „zemuncima“, škaljaljarskom i kavačkom klanu...
B. K.
NE PROPUSTI SUTRA SJAJAN POKLON - HVATALJKA ZA LED! UZ KUPLJENO IZDANJE DNEVNIH NOVINA
Leto još traje! Svaki vikend koristimo kao mini-odmor u našem dvorištu, u komšiluku, na selu, na izletu. Dan prolazi uz roštiljanje i dobro rashlađeno piće s ledom.
Neizostavni deo za serviranje leda je hvataljka za led. Ukoliko želite svoje goste da poslužite pićem koje će sami rashladiti doziranjem leda, ova hvataljka je savršeno rešenje za vas! Uz kupljeni primerak dnevnih novina Kurir čeka vas ovaj poklon!
Lagana je za korišćenje, a dizajnirana tako da donosi dobro raspoloženje u svakom okruženju!
Vrlo lako se održava, a možete je prati i u mašini za pranje posuđa.
