Milan Antonijević, pravnik i aktivista za ljudska prava, jedan je od ozbiljnih kandidata za funkciju novog ministra za evrointegracije. On u razgovoru za Kurir ne odbacuje mogućnost da preuzme ovaj resor u novom kabinetu Ane Brnabić, a podršku za to, kako kaže, dobija svakodnevno s različitih strana. Ipak, najviše mu, dodaje, znači podrška običnih ljudi koje sreće na pijaci vikendom, kao i po gradovima koje obilazi.
Situacija u Ukrajini i energetska kriza, kaže Antonijević, otvorile su potpuno novo poglavlje u integracionim procesima na evropskom kontinentu.
Upravo održani samit u Pragu samo je začetak tih procesa u kojima Evropa pokazuje jedinstvo od Portugala do Azerbejdžana, od Švedske do Grčke, preko celog zapadnog Balkana. Srbija je u tim procesima, kao i uvek ranije, na pravoj strani istorije, pokušavajući da za sebe izbori najpovoljniji položaj u globalnoj krizi koja nastaje i sva je prilika da će da potraje. Ipak, podsetiću da je projekat evropskog jedinstva od Drugog svetskog rata pa sve do danas iz svake krize izlazio dodatno osnažen, proširivala se zajednica evropskih naroda, integracija je postajala sve dublja. U ovim izazovnim okolnostima valjalo bi razmisliti da li u budućoj vladi resor evropskih integracija treba pripojiti resoru spoljnih poslova. Spoljna i evropska politika treba da rade ruku podruku kako bi se spoljnopolitički položaj naše zemlje unapredio ne samo u procesu integracije u EU već i zbog drugih diplomatskih bitaka.
Vi ste, sve se glasnije govori, viđeni kao jedan od najozbiljnijih kandidata za mesto ministra za evropske integracije. Da li ste o tome već razgovarali s nekim?
Što se mene lično tiče, o svim ovim problemima već godinama razgovaram s najširim krugom ljudi iz politike, kako vlasti tako i opozicije, s predstavnicima međunarodne zajednice, civilnog društva, akademskom zajednicom, sa svima koji znanjem i kontaktima mogu da doprinesu poboljšanju položaja Srbije i bržoj integraciji u porodicu evropskih naroda. Od svih s kojima razgovaram stalno prihvatam ponude za poslove koji doprinose ovim procesima, dosta toga je u proteklom periodu rađeno s predstavnicima izvršne vlasti, ali i kroz druge forume. Rukovođenje resorom vlade je veoma veliki izazov, a podršku za taj važan posao dobijam s različitih strana, a najviše mi znači podrška običnih ljudi, koje srećem na pijaci vikendom, kao i po gradovima koje zbog posla obilazim.
Srbija ima spremna neka poglavlja za otvaranje, pre svega poglavlje 31. Očekujete li da bi uskoro neko od njih moglo da bude otvoreno?
Pitanje otvaranja poglavlja je daleko manje značajno od zatvaranja poglavlja, na koje zapravo treba da se usredsredimo. Imamo sjajne predloge iz civilnog društva o faznom pristupanju o kojima već duže vreme razgovaramo sa evropskim partnerima. Takav pristup bi podrazumevao otvaranje svih poglavlja i samim tim intenziviranje pregovora, čiji cilj je zapravo, najprostije rečeno, uvođenje reda u različitim sferama života, od čega pre svega građani, tj. naš narod treba da ima koristi.
Kako bi to izgledalo u praksi?
Fazno pristupanje bi podrazumevalo otvaranje mogućnosti korišćenja fondova EU, koji bi daleko prevazišli već veoma značajne iznose kojima EU direktno doprinosi budžetu Srbije. Što se tiče poglavlja 31, a ono se tiče spoljne i bezbednosne politike, poslednjih nedelja vidimo najave da će se ovom pitanju dati prioritet, između ostalog i usklađivanjem viznog režima sa EU, i to je za svaku pohvalu, a tu je i pitanje uvođenja sankcija Rusiji, gde se predugo od prijatelja u Evropi očekuje jasan odgovor naše države.
Pomenuli ste sankcije Rusiji. Ako bi se Srbija pridružila čitavom paketu ovih sankcija Evropske unije Rusiji, da li bi to zaista uticalo na dinamiku evrointegracija?
Proces EU integracija je pre svega politički u kome dve strane pregovaraju. U tim pregovorima se može biti više ili manje uspešan. Ako pogledamo istoriju evropske integracije, pogotovo zemalja iz našeg okruženja, vidimo da su mnoge za sebe uspele da obezbede veoma dobre pozicije. Možda čitav paket sankcija prema Rusiji u ovom trenutku nije opcija za Srbiju, ali imajući u vidu da je Rusija u Savetu bezbednosti UN digla ruku za sankcije Srbiji, da je 2003. godine napustila Kosovo i time omogućila pogrom Srba 2004, možda bi moglo da se razmisli o faznom priključivanju restriktivnim merama EU, jer ipak je budućnost Srbije u evropskoj porodici.
Šta Srbiji može da donese Makronova „evropska zajednica“, nije li to predsoblje EU?
Predlog predsednika Makrona je velika šansa za Srbiju u kojoj se našoj zemlji daje ravnopravno mesto za stolom, sa svim evropskih partnerima, za diskusiju o najvažnijim pitanjima zajedničke budućnosti. Nijedna zemlja danas nije izolovano ostrvo i politička zajednica kakvu Makron predlaže je uvažavanje te realnosti, te stvaranje praktičnog političkog mehanizma da se ide u susret izazovima. Kada se razgovara o energetskoj stabilnosti na čitavom kontinentu, siguran sam da se slažete da moramo biti za tim stolom, a tu nema mesta za nipodaštavanje ove značajne inicijative francuskog predsednika koja je dobila podršku svih evropskih institucija.
Hrvatska je, kao jedna mala članica Evropske unije, uspela da stopira rusku naftu za Srbiju, iako je to zasad odloženo. Da li to pokazuje neodlučnost najznačajnijih i najvećih članica EU ili nešto drugo?
To pokazuje isključivo jednu stvar, a to je da Srbija treba sve resurse da stavi u funkciju što bržeg pristupanja EU kako bi imala mogućnost da utiče na procese donošenja odluka. Vraćam se na veštinu pregovaranja, jer nakon samita u Pragu ostavljen je prostor za postizanje dogovora s Hrvatskom o pitanju nafte. Srbija je u dobroj diplomatskoj poziciji zahvaljujući izuzetno kvalitetnim odnosima s brojnim zemljama članicama EU. Vreme je i za najbolje odnose s Hrvatskom. Citiraću Nj. s. blaženopočivšeg patrijarha Irineja: „Mi, Srbi, nemamo bliže od Hrvata.“
Evroprajd je u Beogradu ipak održan, a s obzirom na sva dešavanja koja su ga pratila, da li se to može tumačiti kao poraz ili uspeh za LGBT zajednicu? I šta je, na kraju krajeva, država pokazala?
Evroprajd nije ni poraz, ni uspeh, već deo širih procesa kojima se u fokus donosilaca odluka stavljaju problemi s kojima se suočava LGBT zajednica. Ti procesi su, ako pogledamo ostatak centralne i istočne Evrope, često burni, obeleženi usponima i padovima, podelama na političkom spektru, ali i unutar LGBT zajednice. I sve je to u redu i sve je to na kraju ipak dovelo do značajnih unapređenja kvaliteta života ljudi koji su naši rođaci, komšije, prijatelji i kolege. U tom smislu, čestitke Sloveniji, koja je veliki prijatelj Srbije, a na koju bi Srbija u mnogim pitanjima trebalo da se ugleda. Što se tiče odgovora države, za mene kao pravnika država je i Ustavni sud, a koji je svaku raniju odluku o zabrani Prajda 2010, 2011. i 2012. godine proglašavao neustavnom i ukazivao na potrebu da se omogući uživanje prava na slobodno okupljanje. U tom smislu, veliki napredak je ostvaren u poslednjih 10 godina.
Boško Vukčević
