NATO u potpunosti poštuje proklamovanu politiku vojne neutralnosti Srbije, kao i njeno suvereno pravo da bira sopstveni put. NATO i Srbija su ne samo partneri već i susedi, pošto su skoro sve zemlje na Balkanu članice Alijanse, a neke su i članice EU, ističe u prvom intervjuu za srpske medije brigadni general Đampjero Romano, novi šef NATO vojne kancelarije za vezu u Beogradu.
Koliko ste zadovoljni dosadašnjom saradnjom NATO i Srbije, koja ne namerava da menja svoj status vojno neutralne države?
- NATO i Srbija prethodnih šesnaest godina razvijaju partnerstvo koje je obostrano korisno, uz potpuno poštovanje politike vojne neutralnosti Srbije. Sve što radimo zasniva se na zahtevima Srbije i krojeno je prema njenim potrebama. Radili smo zajedno kako bismo bili spremniji za vanredne situacije poput poplava i šumskih požara, pomažemo Srbiji na reformama njenih bezbednosnih snaga i institucija, obučavamo srpske vojnike za mirovne misije i uložili smo milione evra kako bismo pomogli Srbiji da uništi stotine tona zastarele municije. Pored toga, Srbija i NATO su radili zajedno na obuci iračkih vojnih lekara. Takođe, imamo dugotrajnu naučnu saradnju sa Srbijom kroz program "Nauka za mir i bezbednost", u oblastima kao što su energetska i ekološka bezbednost, nove disruptivne tehnologije, borba protiv terorizma i sajber odbrana. Imajući sve to u vidu, nastojaću da obavljam svoju dužnost i nadovezaću se na napore svojih prethodnika kako bismo dalje unapređivali odnose NATO i Srbije, na našu obostranu korist i regionalnu stabilnost.
Da li su tokom ove godine u planu neke zajedničke vežbe?
- Prema odluci Srbije, sve planske i vežbovne aktivnosti Vojske Srbije sa stranim partnerima obustavljene su do daljeg. Stoga u ovom trenutku nisu predviđene nikakve konkretne vežbe između Srbije i NATO.
Prema istraživanjima, Alijansa nema veliku popularnost u Srbiji, a jedan od razloga za to je, nesumnjivo, NATO bombardovanje Jugoslavije 1999. Kako danas gledate na tu akciju Alijanse?
- Nije lako pričati o stvarima koje su se desile u prošlosti, kad je toliko sećanja i emocija uvezano s njima. Nikad ne smemo zaboraviti prošlost, ali možemo da idemo napred. To je ono što NATO i Srbija rade kroz naše partnerstvo - gledamo ka boljoj budućnosti. Ja sam u potpunosti posvećen svojoj ulozi u ovom važnom procesu.
Poslednjih meseci na Kosovu se beleže povećane tenzije. Da li Kfor, misija NATO na KiM, u svakom trenutku može da garantuje bezbednost ljudima na tom području?
- Kfor je najopipljiviji pokazatelj višedecenijske posvećenosti Severnoatlantskog saveza trajnoj bezbednosti na Kosovu i stabilnosti na Zapadnom Balkanu, uz više od 3.700 pripadnika iz 27 zemalja, među kojima su i članice i partneri NATO. Naša misija Kfora je u potpunosti sposobna da nastavi da izvršava svoj mandat UN, zasnovan na Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija iz 1999, a to je da pruža sigurno i bezbedno okruženje i slobodu kretanja za sve zajednice na Kosovu. Kfor doprinosi bezbednosti na Kosovu i stabilnosti širom regiona na nepristrasan i pouzdan način.
Snage Kfora su u potpunosti spremne da intervenišu ukoliko dođe do ugrožavanja stabilnosti, bezbednosti i slobode kretanja, u skladu sa pomenutim mandatom UN. Kfor je od oktobra povećao svoje prisustvo na severu Kosova, između ostalog u vidu dodatnih snaga i patrola. Naša posvećenost Kforu i njegovom mandatu je nepromenjena. Dodaću da će se bilo koje promene stava Kfora zasnivati na uslovima na terenu, a ne na unapred određenim rokovima, a sve prema jednoglasnim odlukama Severnoatlantskog saveta, organa NATO za donošenje odluka. U ovom trenutku je važno da se sve strane suzdrže od provokativnih mera i traže dalja rešenja putem dijaloga. Ovo je od ključnog značaja za trajnu bezbednost na Kosovu i stabilnost širom regiona.
Šta vidite kao ključne bezbednosne izazove i probleme u ovom regionu?
- Ovaj region je mnogo napredovao od sukoba devedesetih godina. Što se tiče potencijalnih bezbednosnih briga, postoje stvari koje bi mogle da budu izazovi. Kombinacija političkih tenzija, političke polarizacije, zamrznutih reformi i nacionalističke retorike može se zloupotrebljavati u svrhu destabilizacije regiona. Sve u svemu, uticaj određenih stranih aktera je takođe određen razlog za brigu. Zato akterima u regionu saopštavamo da treba da budu što je više moguće konstruktivni, što je i sastavni deo mog zadatka.
Krajem meseca će se navršiti godinu dana od početka rata u Ukrajini. Koliko je napad Rusije na Ukrajinu promenio bezbednosnu sliku čitave Evrope? I da li sukob Rusije i Ukrajine prerasta zapravo u sukob Rusije i NATO?
- Pre svega želim da kažem da NATO ne ratuje protiv Rusije. Vrlo je važno to naglasiti. NATO, njegove članice i partneri prvo žele da pomognu Ukrajini da ostvaruje svoje pravo na samoodbranu, ukorenjeno u Povelji UN, protiv brutalne i neopravdane agresije Rusije, time što joj pružaju različite vrste vojne smrtonosne i nesmrtonosne pomoći, kao i finansijsku i humanitarnu pomoć. Drugo, NATO se stara da ovaj konflikt ne eskalira izvan Ukrajine, na teritoriju NATO. U tom pogledu preduzeli smo dodatne mere da unapredimo naše kolektivno odvraćanje i odbranu u svim operativnim domenima, između ostalog udvostručavanjem broja međunarodnih borbenih grupa na istoku našeg saveza, sa četiri na osam. Sve ovo Rusiji šalje jasnu poruku da ćemo štititi svaki pedalj savezničke teritorije. Kao što je jasno naglašeno u novom Strateškom konceptu NATO, Rusija je najznačajnija direktna pretnja po bezbednost saveznika i po mir i stabilnost u evroatlantskom području. Njen brutalni rat u Ukrajini je razbio mir u Evropi. Rusija stremi uspostavljanju interesnih sfera i destabilizaciji zemalja kroz upotrebu konvencionalnih, sajber i hibridnih metoda protiv nas i naših partnera.
Zbog njenih agresivnih politika i postupaka, NATO ne može smatrati Rusiju partnerom. NATO ne želi sukob sa Rusijom i ne predstavlja joj pretnju. Nastavićemo da odgovaramo na ruske pretnje i postupke na ujedinjen i odgovoran način. Znatno jačamo odvraćanje i odbranu svih naših članica i unapređujemo našu otpornost protiv prinuda i delovanja Rusije, i pružamo podršku našim partnerima za borbu protiv malignog mešanja i agresije. Želimo stabilnost i predvidivost u odnosima NATO i Rusije, i u evroatlantskom regionu. Naravno, ostajemo voljni da imamo otvorene kanale komunikacije s Moskvom kako bismo upravljali rizicima i umanjivali ih, sprečavali eskalaciju i povećavali transparentnost. Sve promene naših odnosa zavise od toga da li će Rusija zaustaviti svoju agresiju i u potpunosti se uskladiti sa međunarodnim zakonima.
Da li je predsednik Rusije Vladimir Putin precenio moć Rusije pre nego što je krenuo u ovaj rat?
- Predsednik Putin je napravio velike strateške greške. U potpunosti je potcenio odlučnost Ukrajinaca da brane svoju zemlju, svoje domove i porodice. Takođe je potpuno potcenio jedinstvo članica i partnera NATO u nametanju neviđenih troškova Kremlju. Rusija je zbog svoje nezakonite invazije na Ukrajinu sad siromašnija i izolovanija.
Pored toga, neuspesi u Ukrajini su naveli predsednika Putina da odgovara na brutalniji način, talasima projektila kojima namerno cilja gradove i civilnu infrastrukturu, čime Ukrajince lišava toplote, struje i hrane. Hrabre ukrajinske snage potiskuju rusku vojsku. Ukrajinske snage su dobro organizovale liniju odbrane, ali su sada obe strane uključene u rat iznurivanja, uz veliki broj žrtava. Svi plaćamo cenu za ruski rat protiv Ukrajine, ali se naši troškovi ogledaju u novcu, a ukrajinski u krvi. Ako dozvolimo Putinu da pobedi, svi ćemo godinama plaćati mnogo veću cenu. Ako Putin i druge autoritarne vođe vide da se sila isplati, ponovo će primenjivati silu da bi postigli svoje ciljeve. To bi učinilo naš svet opasnijim i svi bismo bili ranjiviji. Zato je naš bezbednosni interes da podržavamo Ukrajinu.
Vi dolazite iz Italije. Šta je za vašu državu značilo članstvo u NATO? Šta vam je to donelo?
- Kraj Drugog svetskog rata je Italiju i druge evropske zemlje ostavio potpuno razorenim. Mnogi gradovi su bili uništeni, a celokupno italijansko umetničko i kulturno nasleđe je oštećeno. Stanovništvo je živelo u ekstremnom siromaštvu i nemaštini, i mnogi su smatrali da su nacisti odgovorni za to. Uprkos osećanju mržnje prema drugim evropskim nacijama, odmah se rodila želja za oporavkom i razvojem.
Italijani su zasukali rukave, i to ne samo figurativno, i racionalno su tražili pravu putanju za budućnost, koja je pospešena našim istorijskim korenima, iz kojih smo mnogo toga naučili i iz kojih se uvek trudimo da izvučemo dobre lekcije.
Članstvo u NATO je usledilo nakon dugih debata i razilaženja unutar populacije i između različitih političkih frakcija. Ipak, želja za mirom i bezbednošću bila je opipljiva i zemlja je videla putanju ka članstvu u NATO kao najpoželjniju opciju.
Strah od nesigurnosti i nestabilnosti, kao i želja zemlje da igra ulogu na svetskoj sceni doveli su Italiju do odluke o učlanjenju u NATO. Povrh toga, čvrsti antifašista, grof Karlo Sforca, ministar spoljnih poslova Italije od februara 1947. do jula 1951, video je ekonomsku saradnju kao jedan od glavnih ciljeva i verovao je da je članstvo u NATO prvi korak ka integraciji Italije u zapadnoevropsku zajednicu. Grof Sforca potpisao je Severnoatlantski sporazum u Vašingtonu 4. aprila 1949. i uveo je zemlju u Savet Evrope (maj 1949), te u Evropsku zajednicu za ugalj i čelik u aprilu 1951.
Pri potpisivanju Severnoatlantskog sporazuma u Vašingtonu 4. aprila 1949. grof Karlo Sforca rekao je sledeće: "Nakon dva svetska rata unutar jedne generacije, italijanski narod s poverenjem i nadom gleda ovaj sporazum. On ga vidi kao odlučan korak ka miru u slobodnom i ujedinjenom svetu."
Tokom istorije NATO Italija je uvek pružala znatne doprinose našoj zajedničkoj bezbednosti. Danas Italija predvodi novom međunarodnom borbenom grupom NATO u Bugarskoj i ima raspoređene snage u međunarodnim položajima NATO u Letoniji i Rumuniji. Italija, takođe, izvršava vazdušne patrole u Rumuniji, Islandu, Sloveniji i na Zapadnom Balkanu, i komanduje misijama NATO na Kosovu i u Iraku.
Istorijski i kulturni koreni svake nacije su vrlo važni. Moramo izvući lekcije iz njih kako bismo osigurali mirnu i ekonomski i kulturno bogatu budućnost za naše narode, naročito mlade generacije. U tom duhu započinjem ovo novo angažovanje.
Koliko ste za ovo kratko vreme uspeli da obiđete i upoznate Beograd?
- Beograd mi je poželeo toplu dobrodošlicu, i verujem da je ovo ljubav na prvi pogled. Beograd je divan grad, prelepa prestonica, sa kafićima koji služe espreso koji parira onom u Napulju. Ljudi ovde su vrlo prijatni i fini. Oduševljen sam i što mnogi govore italijanski. Veoma se radujem što imam priliku da se bolje upoznam sa vašom bogatom kulturom i fascinantnim jezikom. Za ovo malo vremena sam imao zadovoljstvo da iskusim srpsko gostoprimstvo i ljubaznost srpskog naroda. Pored toga, moje srpske kolege su počele da me upoznaju sa vašim delikatesima, tako da me svakog dana kad dođem u kancelariju čeka nešto novo da probam, bilo da su to čvarci ili pogačice sa čvarcima, ili prebranac s kobasicom, burek, lenja pita, ćevapi... čak su spomenuli i nešto što se zove šnenokle, što još nisam probao, ali sam čuo da nije lako pripremiti.
Završiću svojom omiljenom rečju u srpskom jeziku: "Živeli", uz moje najlepše želje ovoj divnoj zemlji i njenom toplom narodu.
Kurir.rs / Boban Karović
NE PROPUSTITE
