Čitaoci crne hronike znaju kako izgleda reketiranje: momci dođu u kafanu i kažu gazdi sumu koju traže. Gazda kaže da ne da. Onda momci sednu za sto, naruče hranu i piće, a zatim počinje predstava: galame da zagluše muziku, druge goste gađaju ćevapčićima, razbijaju čaše... jednom rečju haos. I to traje sve dok gazda ne zaključi da mora da plati jer inače neće moći normalno da radi.
U dlaku na isti način funkcioniše blokada saobraćaja u Beogradu kojoj pribegavaju demonstranti raznih fela i profesija: desetine hiljada ljudi u automobilima i autobusima gradskog saobraćaja ostaju zaglavljeni u kolonama, staje i transport robe... Svakodnevna rutina jednog grada okreće se naglavačke, sve u iščekivanju da se Vlada, kojoj se ispostavljaju zahtevi, uplaši gneva građana kojima je preko glave blokade, i da popusti.
(Da na ovom mestu jednom za svagda razbijemo jedan mit: osećajući da su na klizavom terenu, oni koji blokiraju saobraćaj na zamerku da se time zaustavlja i funkcionisanje hitne pomoći, odnosno da se direktno ugrožavaju životi, odgovaraju da je to laž koju plasira vlast, jer oni ambulantna vozila uredno propuštaju. Onaj ko je video kojom brzinom se hitna pomoć kreće preko mosta zakrčenog pešacima, na ovo samo može prezrivo da pljune. Ali, to je manji deo problema. Beograd hronično pati od nedostatka mostova, ispadanje jednog iz funkcije zbog blokade izaziva gužve i zastoje u mnogo široj zoni, koja je van kontrole organizator protesta. A i baš ih briga!)
Zašto demonstranti biraju baš mostove?
Od najranije istorije do kraja 19. veka, najuža deonica moravsko-vardarske udoline kojom prolazi put od Azije do Evrope, bila je ona kod Bagrdana, sela severno od Jagodine. Četa vojnika u tom tesnacu moglo je da zaustavi čitavu armiju protivnika, u šta su se najbolje i najbolnije uverili Turci u susretu sa kapetanom Kočom Anđelkovićem. Držeći ih tu u šahu, oslobodio je pola Srbije. Ali kad su u novo doba podignuti mostovi preko Save i Dunava, oni su postali još pogodnija mesta za hajdučke zasede.
I kad smo kod istorije, još jedno podsećanje: blokadu Gazele, odnosno međunarodnog auto-puta u redovnu političku praksu uveli su novokomponovani političari Savo Manojlović i Ćuta Jovanović. Ovaj poslednji to je formulisao i izjavom da je "Gazela jedina institucija koja funkcioniše". Ovo nije slučajno: bez ikakvog prethodnog iskustva u višestranačju, koje podrazumeva demokratski okvir delovanja i politički program, ovi došljaci jedino takvo delovanje i mogu da predlože. Pošto program nemaju...
Činjenica je da je haos izazvan blokadom saobraćaja vrlo delotvoran način za privlačenje pažnje. Manje ambiciozni i manje drski demonstranti odlučuju se za raskrsnicu ispred Vlade Srbije u popodnevnom špicu, ili Ulicu kralja Milana. Naravo, ima i onih čije su ambicije u zjapećem neskladu sa mogućnostima. Tako čitamo na portalu Nova.rs: "Poljoprivrednici ne mogu traktorima u Beograd: Policija ih legitimiše i ne da im da uđu". To je naslov, a u tekstu da se "28 vojvođanskih poljoprivrednika na traktorima uputilo u Beograd..."
Kol'ko je to? Manje od broja roditelja koji se bune zbog smene vaspitačice u vrtiću, ali dovoljno da zaustavi saobraćaj na auto-putu između Beča i Istanbula. I kad već pominjemo demonstracije protiv Miloševića, nezadovoljni građani šetali su tada kroz grad, danima, nedeljama i mesecima. Nameće se pitanje: zašto i sadašnja opozicija to ne čini?
Deo odgovora već smo dali, opisujući ih kao "došljake" u svet politike, instant političare koji traže i takva rešenja. Drugi deo odgovora je u činjenici da je opozicija tada imala čime da se pohvali, broj njenih pristalica bio je impresivan, i njihovo pokazivanje na ulici slalo je moćnu poruku.
Danas... Efikasni su samo u Bagrdanu ili na mostu na suženjima.
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
