ŽIVOT POD BOMBAMA U IZRAELU: AVRAM IZRAEL ZA KURIR: Kad se oglase sirene, ljudi imaju 90 sekundi da se sakriju u sigurnu sobu

U sklopu svakog novijeg stana se nalazi jedna sigurna soba, koja je izgrađena od armiranog betona, sa čelikom na vratima i prozorima i s klimom za prečišćavanje vazduha od bojnih otrova

Vaša ćerka i zet sa dvoje male dece su u Izraelu, kako provode dane otkad je počeo rat?

- Na operativnoj smo vezi. Čujemo se preko Vocapa i u deset minuta razmenimo poruke. Uglavnom mi zabrinuto pitamo: "Šta se dešava? Kako ste?", a oni odgovaraju, prenose šta ima novo. Na svu sreću, oni su u predgrađu Tel Aviva i izolovani su od juga i dela gde su najveći nemiri. Ćerka je s decom provodila vreme u sigurnoj sobi kad god je to bilo potrebno. Samo tokom današnjeg dana su imali dve uzbune i sklanjali su se u sigurnu sobu. Nažalost, i mi ovde imamo iskustvo iz 1999. godine, i ja sam mnogim domovima u to vreme ulivao sigurnost. Naučio sam da je ljudski život najvažniji, da je vredniji od svega. Da je jedan i da se za njega treba boriti.

Deca ne idu u školu niti odrasli na posao?

- Ne, ne idu. Škole su zatvorene, ali prodavnice rade.

Da li mogu da izađu da kupe sve što im je potrebno? Nema policijskog časa?

- Izlaze po potrebi. Prodavnice su dobro snabdevene, ima svega. Nema policijskog časa, to je drugi tip naroda u odnosu na naša podneblja i naše navike. Posle subote i nedelje su se svi malo pribrali i sada se organizuju da pomognu jugu Izraela, ugroženima i vojsci. Organizuje im se hrana, odeća, obuća, ugroženima se daje krv. Juče su izraelske odbrambene snage savetovale da se svaka porodica snabde hranom i drugim potrepštinama za period od 72 sata.

Kad ste pomenuli "sigurne sobe", da li su one u sklopu stanova, kako izgledaju?

- Novije zgrade ih imaju, stare ne. U sklopu svakog stana se nalazi jedna sigurna soba, koja je izgrađena od armiranog betona, sa čelikom na vratima i prozorima. S klimom za prečišćavanje vazduha od bojnih otrova. U toj sobi se uvek nalazi određeni broj namirnica, hrana i voda koje su neophodne da se preživi. Ali uzbune u Izraelu nisu kao kod nas 1999. godine, koje su trajale po sedam, osam sati.

Nego...?

- Kod njih je uzbuna svega 15, 20 minuta do pola sata i od tada imaju oko 90 sekundi da se sklone. Ponekad imaju samo 30 sekundi da se evakuišu i sklone u sigurnu sobu.

S obzirom na to da su nemiri u Izraelu česti, odrasli su se relativno navikli na reagovanje prilikom uzbune, kako na to reaguju deca? Vaši unuci su mali, da li se oni nose hrabro?

- Mlađi je tek pošao u prvi razred i naravno da im je teško. Slušaju sirene, kad čuju uzbunu, trče u sigurnu sobu da se sakriju. Pitaju šta se dešava. Na javnom servisu postoji animacija, kao neki crtani filmovi koje je spremila vojska da bi edukovali decu. Deca imaju obuku i u školama i u obdaništima kako da se ponašaju kad krene uzbuna. Ali jedno je obuka, kad se samo vežba, a drugo je kad stvarno krene opasnost, kad se na televiziji vide snimci o zverstvima koja su počinjena na jugu Izraela od strane Hamasa. Te crne informacije ubijaju.

A da li postoji mogucnost da deca dodu kod vas u Srbiju? Dok se situacija ne smiri.

- Naravno da smo pričali o tome i mi smo kao baba i deda odmah predložili tu opciju. Poučeni smo našim ratnim iskustvima ovde, znamo koliko je dragoceno sačuvati ljudski život. I to je jedino što imamo. Zato smo ponudili da deca dođu ovde u Srbiju. Ćerka je bila saglasna s tim, ali se zet nije složio, iz njemu znanih, a meni nepoznatih razloga. Moja ćerka je odbila da dođe, ona misli da mora da bude u Izraelu i uz Izrael dok ovo traje. Ona ne bi ni po koju cenu napustila Izrael, ona vodi jednu veliku nevladinu organizaciju koja se bori protiv slanja novca Evropske unije palestinskom pokretu, koji to zloupotrebljava. Ali opet bih naglasio da je nelogična situacija da deca ostanu tamo u riziku, a ovde imaju otvorena vrata, na sigurnom u Srbiji.

Rekli ste da je vaša ćerka sada prvi put ozbiljno zabrinuta, iako je i ranije bilo nemira.

- Da, tamo je vrlo često bilo ataka, raketiranja, nemira. Ona je to oduvek primala s dozom sigurnosti i verovala je u svoju zemlju, svoju armiju, obaveštajne strukture, ali je sada prvi put ozbiljno zabrinuta i uplašena. U nekim situacijama sam joj video i suzu u oku, iako je vrlo stamena i jaka ličnost koja nije podložna padanju u očaj. Ona je i psihološki obučena da reaguje u tako teškim situacijama, ali ovo sada prevazilazi mogućnost da se ostane potpuno pribran i hladan. U Izraelu jesu česti nemiri, ali ovo je ipak ratno stanje, premijer Benjamin Netanjahu je ozvaničio rat.

Da li smete da date neke prognoze, koliko će ovaj rat trajati?

- Ne mislim da je ratno stanje objavljeno samo zbog Hamasa, jer Hamas u vojnom smislu ne bi trebalo da predstavlja ozbiljnu pretnju Izraelu. Pretpostavljam da državno i vojno rukovodstvo Izraela ima plan u slučaju otvaranje drugog fronta, a to je iz Libana od strane Hezbolaha, koji je daleko ozbiljnija teroristička organizacija, produžena ruka Irana, dobro opremljena, odlično naoružana, s borcima koji su prošli sirijsko ratište. A eventualni treći front bi mogao da se otvori iz Sirije, a ne isključuje se ni umešanost Irana u sve. Odgovor Izraela je primetan, ali biće komplikacija ako se bude odlučilo za kopneni ulaz u Pojas Gaze.

Krenula je mobilizacija u Izraelu. Regrutovano je 300.000 ljudi. Da li idu i žene?

- Odziv je bio 100 odsto. To daje sliku složnog društva. Što se tiče žena, jedan deo je u rezervi, jedan deo je u aktivnoj službi i svako ko ima neku dužnost je u obavezi da se javi. Ali vidim da se javljaju i preko obaveze. Javljaju se kao dobrovoljci.

To što Hamas kao teroristička organizacija radi nema opravdanje, ali da li možete da se složite s nezadovoljstvom koje potiče od palestinskog naroda? Navodi se da trpe teror od Izraela, da u Pojasu Gaze žive u nehumanim uslovima, a da je ovo rezultat svega što se dešava još od 1948. godine.

- Tužno je što se brojni civili podmeću kao štit za Hamas. Kad pričam o ovom sukobu, pravim jasnu distinkciju između Hamasa i palestinskog naroda. I tu nema dileme. Geneza tog sukoba je duga i pominjanje te 1948. godine od strane njihovog ambasadora je na nivou spekulacija i laži. Vi znate da je Izrael, kad je formirana država 1948, bio podeljen na palestinski i izraelski deo. Palestinski deo je tada, uz pomoć Arapske lige, to odbijao i težio je da izbaci Izrael u more, e tada su propustili svoju šansu da imaju svoju državu. Drugo, najveći deo Palestinaca u Gazi nije posledica izraelsko-arapskih sukoba, oko 900.000 izbeglica je izbačeno iz Jordana jer su tamo pravili stalne nemire i destabilizovali su zemlju. Ali molim vas, ne zaboravite da je u poslednja tri-četiri meseca bilo oko 1.000 napada na teritoriju Izraela, od uboda noževima, bacanja bombi, pucanja, bacanja kamenja... Ne mogu da se otmem utisku da se taj narod igra i veseli, slaveći ono što se dešava u Izraelu. Oni jedva čekaju priliku da zarobljene Izraelce udare, šutnu, ponize na svaki mogući način. U Teheranu je bio vatromet i opštenarodno veselje kad je napadnut Izrael. Uzvikivalo se "Smrt Izraelu, smrt Americi", a to ne vidite da iko želi u Izraelu, niti to radi. U Izraelu niko ne želi da uništi Palestince. U Gazi ima dosta bede, ali ima i propagande.

U kom smislu propagande?

- Nisu svi tako siromašni. Tamo ima onih koji žive u velikim i luksuznim vilama na obali Sredozemnog mora. Ali ponavljam - videli ste njihove slike radosti nad zarobljenim Izraelcima.

Da li stoje optužbe da su zakazale izraelske obaveštajne službe? A Mosad je toliko hvaljen.

- Ne mogu da se otmem utisku da je propusta bilo. Otvoreno se već postavlja pitanje šta su službe radile. Dugo će se još posle svega besediti o tome. To je kolosalan propust svih službi, od IDF, Šin Beta, Mosada, satelitskih tehnika, barijernih dronova... Da oni upadnu na 28 mesta i da nema rezervnih snaga raspoređenih za brza dejstva?! Nema dileme da je bilo strašnih propusta! Katastrofalnih propusta za izraelsko društvo.

Da li će u ratu Izraelu najviše značiti otvorena pomoć Sjedinjenih Američkih Država?

- Sigurno da znači pomoć Amerike. Kad jedna od najvećih sila na svetu stoji čvrsto uz vas, naravno da to znači. Veliki broj Jevreja u Americi nepokolebljivo stoji iza toga. Da vam napravim paralelu sa Srbijom. Evo zašto se Srbija ne ponaša kao Izrael - zato što nema nijednog velikog saveznika iza sebe koji bi joj čuvao leđa i štitio je. Izrael nije ništa veći od Srbije, ni brojno, ni teritorijalno, pa pogledajte kako je snažan i kako može da prkosi svakome. Ta pomoć Amerike je, dakle, važna u svakom smislu.

Na kraju, kako se kao otac osećate dok iščekujete svaki sledeći poziv, dok gledate prizore rata?

- Nelagoda je teška, a neizvesnost je ogromna. Svaki put kad telefon zazvoni, ja se prenem, uznemirim se. Sa zebnjom se javljam i s pažnjom pratim i naše i strane medije i neke posebne kanale izraelskog informisanja. Strašno se brinem. Naučio sam da je ljudski život najvažniji, da je vredniji od svega. Da je jedan i da se za njega treba boriti!

Silvija Slamnig

Bonus video: