Ministar Vlade Srbije Đorđe Milićević doživeo je stravičnu saobraćnu nesreću 2018. godine, na putu iz Beograda u Valjevo.
Bio je na mestu suvozača, a trenutak buđenja je opisao kao košmar. Više o samom trenutku nesreće pročitajte klikom ovde.
Nakon višečasovne operacije u Valjevu, odlučili su da ga pošalju za Beograd, gde Milićević doživljava period života koji ne može da se poistoveti sa življenjem.
Gostujući u "Crnoj hronici" na Kurir televiziji, ministar je opisao užase koje je proživeo:
- U Beogradu, u šok sobi, bio sam u jednom položaju. Vi tada niste čovek, ne živite, nije to život, vi ste neko ko preživljava, ko je bukvalno biljka. Nemate osnovne funckije. Imate obe kese, tanko i debelo crevo su vam van tela, ne možete se okrenuti ni levo ni desno. Prsti su mi bili polomljeni dok sam se izvlačio iz automobila.
Potom se vratio na trenutak kada im je automobil upao u kanalizacioni odvod:
- Upali smo u kanalizacioni odvod, a bio je prilično dubok, visok je zid bio. Kada sam polomio prozor i izašao iz kola, uspeo sam da se popenjem i stanem na asfalt. Sećam se da prvi i drugi auto nije stao, tek da je treći pristao u kojem se nalazila ljubazna žena. Ona je pozvala pomoć, ja sam sačekao. Policija je prva stigla, a policajac je samo rekao da li je to krv na košulji. Nosio sam belu košulju, ali to nije delovalo kao krv, izgledala je kao crvena košulja. U tom trenutku mi je rekao da moram odmah da legnem, i meni se tu gubi svest.
Ubrzo se Milićević je otkrio kakva volja u čoveku proradi,kada se nalazite u nepomičnom položaju tri meseca:
- Svaki dan, svako jutro je rizik. U tim trenucima, skoro tri meseca, ništa vam drugo ne preostaje nego da razmišljate. Progovorio sam po koju reč, ali nisam imao snage da vršim konverzaciju. Ostaje vam da razmišljate, nemate komunikaciju sa spoljnim svetom, nema telefona, knjige, olovke, kalendara, sata, televizora... Apsolutno ništa. Znate, dan i prođe, cirkulišu lekari, osoblje, pa i progovorite koju. Ali noć je mnogo teška, mnogo. Bolovi su prisutni u kontinuitetu, morate najpre da definišete u glavi. Pitali ste šta mi je najteže palo, a mislim da je meni bilo to što ne mogu da vidim ćerku, koja u tom trenutku nije imala ni osamnaest godina. Takođe ni ona nije u mogućnosti da dođe u šok sobu. U određenim vremenskim intervalima mogao sam da vidim suprugu i brata. Bilo je i prijatelja koji su uz mene bili sve vreme, pa su i oni mogli da uđu, na samo njima znani način, ali su mogli, bili su tu.
Potom je rekao da mu je najviše energije davala pomisao da vidi ćerku:
- Znate, u takvom stanju, vi nemate alternativu. Najteže je to što ne mogu da vidim ćerku, to mi davalo energiju, to je bio moj cilj, dakle moram da izađem, imam zbog koga, moram da se borim. Dakle, ili se borite, ili se prepuštate. Najteže je to što sam ja u sportu bio čitav život, znate meni su i šetnje bile dosadne, zašto bih šetao kada mogu da trčim. Ceo život sam trčao. Sport je bio moj izduvni ventil, on mi je davao ravnotežu.
Stručnjaci su bili iznenađeni brzinom kojom se Milićević oporavljao, te ih on ubedio da ga otpuste na kratko, da vidi svoju porodicu:
- To je bila borba, znam koliko je njima to bilo rizično, danas vrlo često razgovaram sa mnogima od njih, znam koliko je teško doneti tu odluku. Vi puštate čoveka koji nije za oporavak kući. Nisam ja pušten kući, ali pod uslovom da budem u bolnici u Valjevu, meni je mnogo značilo da vidim nekoga koga poznajem u tim trenucima. Samim tim, bio sam pušten u valjevsku bolnicu, a tamo sam uspeo da ih ubedim da me relativno kratko puste kući. Najteže je što shvatate da morate da učite da hodate, atrofirali su mišići, izgubio nešto više od 30 kilograma. Nisam mogao da napravim ravnotežu, nemate ni apetit, sve što pojedete, neverovatnom brzinom se pune.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
Bonus video:
