BEOGRAD - Građanski protesti koalicije "Zajedno" zbog krađe lokalnih izbora 1996. godine ostali su, između ostalog, upamćeni po tajnom sastanku tadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića i jednog tri od lidera koalicije Zorana Đinđića. Nekoliko meseci kasnije došlo je i do sukoba Đinđića sa liderom SPO Vukom Draškovićem, koji je i obelodanio da se taj susret dogodio. Drašković je izjavio tada: Zoran mi je rekao 'sastao sam se sa Miloševićem, pa šta'.Po mišljenju Jovice Stanišića, Milošević je lažiranjem lokalnih izbora 1996. godine napravio istorijsku grešku. Jer, posle Dejtona svetu je trebao da pokaže organizaciju fer izbora. Sve iz Dejtona, jednostavno, palo je u vodu. Masovne ulične demonstracije širom Srbije posle Miloševićeve krađe lokalnih izbora, činile su ga nervoznim i sve ubeđenijim da mora odgovoriti radikalno - primenom sile. Šef srpske DB je nekako uspevao da amortizuje tu suludu ideju, čime je samo produžavana agonija režima, ali nije bilo krvoprolića na ulicama, posebno u Beogradu.U takvim okolnostima i sa iz dana u dan sve prisutnijom napetošću koja je pretila da dovede do eksplozije, Stanišić je posegao za možda u tom trenutku jedinim razumnim rešenjem: da organizuje susret Miloševića i opozicionog lidera Zorana Đinđića. U srpskoj javnosti je mnogo kontroverzi o ovom susretu, pa ima i onih koji ni danas ne veruju da ga je uopšte bilo.Istina je: bio je susret! Organizovao ga je Jovica Stanišić.- Đinđić je tada prvi put imao kontakt sa Miloševićem - kažu operativci koji su nadgledali čitav događaj. - Trebalo je susret sakriti od javnosti, medija. Đinđić je doveden kod Miloševića. Sreli su se u vili broj 16, na Dedinju, preko puta bivše Titove rezidencije, pišu Večernje novosti.Jovica Stanišić nervozno je čekao u svom kabinetu. Sati su prolazili a Đinđića nije bilo. Po dogovoru, posle razgovora, Đinđić je trebalo da dođe kod njega sa prvim utiscima razgovora. I tek oko 23 sata uveče, Đinđić je, krišom, da ga niko ne vidi, ušao na sporedni ulaz u zgradu.Stanišić je poskočio iz fotelje, kada ga je ugledao na vratima kabineta.- I? - upitno ga je pogledao Stanišić.Đinđić se nervozno spustio u fotelju i u dahu progovorio:- Đinđić je bio veoma razočaran zbog izneverenih obećanja Zapada, a posebno zbog ponašanja pojedinih ambasadora. Jednom prilikom je došao kod Jovice Stanišića vidno razočaran i iznerviran:- Neće američki ambasador govoriti mojim ministrima šta da rade! - rekao je Đinđić. Onda je sa fiksnog telefona pozvao američkog državnog sekretara Kolina Pauela i u direktnom razgovoru mu sve to ponovio.- Jovice, ne vredi! Ovaj čovek nije normalan!„Zanimljiv" je bio razgovor Miloševića sa svojim šefom Službe posle susreta sa Đinđićem. Taj razgovor još uvek između sebe prepričavaju Stanišićeve kolege, onako kako ga je on ispričao:- Milošević mu je strašno zamerio i bio je ljut kao ris! Vikao je da Stanišić stoji iza Đinđića, da je on, u stvari, Demokratska stranka, da čak stoji i iza SPO! Prosto nije mogao da se kontroliše! Verovatno zbog toga što je shvatio da je propao susret i eventualni dogovor sa Zoranom Đinđićem.Rešenja ni posle susreta Miloševića sa Đinđićem nije bilo. Ulični protesti su bili svakim danom sve masovniji, a režim sve nervozniji.Dejtonski sporazum je, po mišljenju Jovice Stanišića, Slobodanu Miloševiću bila poslednja šansa da zemlju izvede iz krize i svoju autokratsku vlast, prožetu u svim sferama snagama Jul-a promeni i oplemeni istinskim demokratskim procesima i saradnjom sa sve snažnijom opozicijom. Ona je na najbolji način mogla da usisa široko narodno nezadovoljstvo. I imala je podršku spolja. Milošević to nije shvatao.Stanišić, kao vrhunski operativac, čija je služba brinula o nacionalnoj bezbednosti, iako nije bio član nijedne stranke, shvatao je potrebu postojanja opozicije u demokratskom društvu. Iz sve snage se borio da opozicija uđe u parlament i da se politički život u Srbiji sa ulica premesti u skupštinske klupe.- Milošević je svojom vladavinom Srbiju držao u latentnoj opasnosti od građanskog rata - ocenila je u to doba RDB, na čijem je čelu bio Stanišić. - Onemogućavao je borbu protiv narastajuće korupcije, a sa opozicijom je hteo da se razračunava silom, na ulici, što mi nismo nikako dozvoljavali i zbog čega je naš šef trpeo strahovite pritiske i imao mnogo problema. Stanišić je shvatao da porodica Milošević vodi zemlju u propast. Smatrao je da opoziciju treba razvijati i jačati. Miloševića je okruženje svakodnevno obasipalo pričama kako Jovica podržava DS i druge opozicione partije. Istina, on je imao kontakte sa Đinđićem, sa Vukom i ostalim opozicionim liderima, ali ne i ozbiljnije planove, pišu Večernje novosti.Milošević je imao plan da u Saveznoj skupštini „po hitnom postupku" progura zakon o objedinjavanju službi Srbije i Crne Gore pod rukovodstvom Jovice Stanišića! I to je već bila gotova stvar. Crnogorski poslanici su bili spremni da glasaju „za". Stanišić je odmah prozreo Slobin plan: dobiće ingerencije i nad Crnom Gorom, a onda bi mu naredio da uhapsi Mila Đukanovića, sa kojim je već bio u sukobu. Iste noći je sa bezbednog fiksnog telefona Stanišić pozvao Đukanovića i objasnio mu o čemu je reč. Crnogorski poslanici nisu podržali Slobin predlog.- Njegova ideja je bila da se sve mora mirno rešavati i stalno ih je ubeđivao u to. Ali, bio je između dve vatre, između nakovnja i čekića, između ministra policije i Badže, udarne pesnice Miloševićevog režima - tvrde Stanišićeve kolege iz toga doba.
