Poslednji veliki Pupinov posao bila je izgradnja Narodnog doma u Idvoru. On bi, kako je sam Mihajlo pisao, bio škola u kojoj bi se idvorska mladež, pa i stariji Idvorci poučavali negovanju voća i povrća i u drugim poljoprivrednim poslovima. Ali i mesto gde bi se ljudi okupljali, družili, gde bi se puštali filmovi i slušala muzika. Narodni dom je za njega bio mesto u naručju crkve i škole. Gradio ga je do poslednjeg dana svog života, brinući o svakom detalju, građevinskim, električnim, grejnim instalacijama, kopanju bunara i mnogim drugim radovima. Danas je nepoznato da je skicu za ovu zadužbinu pravio jedan od najslavnijih američkih arhitekata, čuveni Henri Hornbostel.
Vizija koju je imao i danas inspiriše i može biti sjajan plan za razvoj lokalnih zajednica. Nepunu godinu dana posle Pupinove smrti zadužbina je otvorena, a i danas tu stoji, arhitektonski prkoseći Idvoru, kao podsećanje na ono što možemo biti, na ono što je snagom svoje upornosti, pameti i finansijama ovaj izuzetan čovek mogao da ostvari.
Nisam mecena, ja sam radnik
Gospođi Olgi St. Stanojević,
Predsednici „Cvijete Zuzorić“, Beograd Moja je želja da potpomognem svaki čestit pokret moga naroda, ali nikako ne želim da postanem mecenom umetnosti ili ma čega drugog, jer mecena znači čoveka bogataša, a ja nisam bogataš, već samo skroman radnik koji od prihoda svojih radova otkrnji ponešto za svoj stari kraj.
Odani vam, Mihajlo Pupin
Ja ne primam nikakva odlikovanja za male poklone, koji mi može biti čine još više zadovoljstva nego onima koji te poklone primaju
Ono što prati nebrojena davanja jeste velika skromnost idvorskog pastira. Ne samo da nije vodio evidencije o nebrojenim davanjima, za njih nikad nije želeo da primi odlikovanje:
„Vi kažete: ‘Biću slobodan predložiti da Vam se kao rodoljubu i dobrotvoru ukaže priznanje dostojnim odlikovanjem.’ Molim Vas najljubaznije da to nikako ne činite, jer ja ne primam nikakva odlikovanja za male poklone, koji mi može biti čine još više zadovoljstva nego onima koji te poklone primaju. Molim Vas da budete uvereni da što god ja činim sad i što ću može biti docnije učiniti za Narodni muzej, izraz je moje čiste ljubavi prema ovoj skromnoj ustanovi koja je za vreme rata toliko stradala.“
Ovo on piše u pismu profesoru Vladimiru Petkoviću, upravniku Narodnog muzeja.
U sledećem nastavku feljtona:
- Pupinova prijateljstva koja su menjala Srbiju
- Druženje sa Ajnštajnom, Predićem, Crnjanskim, Cvijićem...
- Kako je nestajalo svetlo kad Pupin napusti prostoriju
(Kurir.rs/ Foto: Printscreen)
