Po svom drugom dolasku na vlast 1860. godine, knez Mihailo postavio je za svoj prvi i osnovni zadatak pripremu Srbije, tada autonomne kneževine u sastavu Osmanskog carstva, za rat do oslobođenja. Odnosi sa Turskom se zaoštravaju. Carigradska štampa optužuje Mihaila za sukobe duž granice Srbije i Bosne, a Novine serbske iznose podatke o turskim zločinima - ubistvima i pljačkama na teritoriji Srbije.
U samom Beogradu u to vreme odnosi između muslimana i hrišćana bili su „veoma zategnuti“. Jedan zapis iz onog vremena kaže: „Srpska masa je, u trenucima borbenog raspoloženja i oslabljene kontrole, muslimanima po čaršiji skidala čalme i obarala ćepenke, a oni ih odvraćali prijetnjom da će se osvetiti i ‚najesti šumadijskih kokošaka‘.“
Petnaesti jun po novom, odnosno treći po starom kalendaru 1862. godine bio je nedelja. Najpribližniji opisi kažu da je bilo „između četiri i šest sati“ kad je na Čukur-česmi u današnjoj Dobračinoj ulici, u turskom delu varoši, došlo do sukoba Srba i turskih vojnika u redu za vodu.
Glavni učesnik sa srpske strane bio je dečak Sava Petković, koji je iz zabitog Lukova kod Kuršumlije došao u Jajince kod rođaka, a oni ga dali u Beograd da bude šegrt kod nekakvog bakalina Alekse, čije ime nije precizno utvrđeno.
Beograd je bio bez vodovoda, a na javnim bunarima i česmama vazda su bili redovi. Osioni Turci te nedelje, prema jednoj verziji, nisu hteli da čekaju, a u koškanju i svađi Sava je slučajno oborio i razbio njihov krčag. Prema drugoj, tražili su da piju vode iz Savine testije, ali im ovaj to nije dozvolio. U trećoj, sklonili su Savin krčag i pod česmu podmetnuli svoj... Sve se, u tadašnjoj zvaničnoj verziji događaja, završavaju isto: „Turci zemljanim krčagom ubijaju dečaka“, a nju je, zarad pridobijanja evropskog javnog mnjenja na srpsku stranu, izmislio Jovan Ristić, srpski izaslanik u Carigradu.
Kosta N. Hristić, pravnik i diplomata, izvesno vreme i ministar pravde, u vreme ovih događaja imao je deset godina. O njima u svojim memoarima „Zapisi starog Beograđanina“ piše na osnovu kazivanja i arhive svog oca Nikole Hristića, koji je u trenutku sukoba na Čukur-česmi bio ministar unutrašnjih dela. I on, Kosta N. Hristić, izričito kaže da je „Sava Petković bio samo teško povređen“.
Ali istina se morala zataškati jer su neposredno posle događaja na Čukur-česmi počeli sukobi s Turcima, koji su okončani njihovim povlačenjem iz srpskih gradova, a Srbija se znatno približila nezavisnosti.
Milan Đ. Milićević, 1871.
NE MOGU NAŠI POTOMCI ZNATI ISTINU O NAMA
Evo sad će četvrt veka kako su 1994. godine Večernje novosti fotografiju umetničke slike Uroša Predića „Siroče na majčinom grobu“ iz 1888. objavile kao „sliku koja je pre godinu i po dana obišla svet sa groblja kod Skelana“ u Bosni, „na kojoj ovaj dečak - siroče očajava nad grobom oca, majke i ostale rodbine koju su u ofanzivi pobili muslimani“.
Ova je prevara ušla u sve preglede ratne propagande i zbornike novinarskog beščašća, i u samoj Srbiji osuđena je bez rezerve. Ali imale su Novosti od koga da uče...
Pančevo, 1844.
RADO IDE SRBIN U VOJNIKE! MA NIJE VALJDA?!
Pesma koja počinje stihovima „Rado ide Srbin u vojnike / Gde zelene bere lovorike“ smatra se pohvalom srpskoj odanosti slobodi i junaštvu. Ali treba pesmu čuti do kraja...
Pančevački prota Vasa Živković (1819-1891) napisao je mnogo rodoljubivih, ali i puno nežnih, ljubavnih pesama.
Na njegove stihove odmah je komponovana muzika, i te su pesme u srpskim krajevima severno od Dunava i Save bile veoma popularne. Čuvene su mu ljubavne pesme: „Ti plaviš, zoro zlatna“ i „Niči, niči, krine beli“, pa svatovske „Odbi se biser grana“ i „Raduj se, nevo“, ali je najpoznatija „Rado ide Srbin u vojnike“, nastala 1844. godine.
Njen originalni naslov je „Graničarska pesma“, a stihovi su ovi:
„Rado ide Srbin u vojnike,
Gde zelene bere lovorike.
Borba njemu zabava je draga,
Još milije: sakrušiti vraga.
Jer puščani prah,
Ne zadaje njemu strah.
Njega na boj mati,
I nevesta prati,
Otac želi sedi,
Da vraga pobjedi...“
I ima toga još, sve u tom stilu, do poslednja dva stiha:
„Kad zaželi svetli car,
U smrt skače graničar.“
Naime, tekst ove pesme odnosi se na Srbe koji su služili austrijskog cara.
Muziku je komponovao Josif Runjanin, rođen u Vinkovcima, srpski kompozitor kojeg svojataju i Hrvati jer je komponovo i muziku za pesmu „Lijepa naša“, himnu Republike Hrvatske posle 1991. godine.
Nikopolje, 1396.
RUPA U ZIDU OKO HRIŠĆANSKE EVROPE
Poslednjih dvesta godina Srbi se busaju u junačka prsa i poručuju Beču, Londonu, Parizu, Briselu, kako ko dođe na vlast, da je „Srbija, suprotstavljajući se Turcima, branila i odbranila Evropu od islama“. Samo, ima jedno „ali“ što devojci sreću kvari...
Nedaleko od Nikopolja, tvrđave na Dunavu u današnjoj Bugarskoj, 25. septembra 1396. godine, dakle sedam godina posle Kosovskog boja, odigrala se velika bitka. Na jednoj strani bili su Turci i srpski vazali predvođeni Stefanom Lazarevićem, a na drugoj vojske evropskog saveza koji su činile Ugarska, Sveto rimsko carstvo, Francuska, Vlaška, Poljska, Engleska, Škotska, Švajcarska, Republika Venecija, Republika Đenova i vitezovi krstaši.
Pobedili su Turci, a odlučujuću ulogu u tome imali su sultanovi vazalni oklopnici pod vođstvom Srbina Stefana Lazarevića.
Stefan Lazarević, poznat i kao Stevan Visoki, bio je sin kneza Lazara. Nakon očeve pogibije u Kosovskom boju, kao maloletan došao je na presto i vladao uz pomoć majke Milice.
Bio je turski, pa ugarski vazal. Pošto je slomio otpor vlastele, period mira iskoristio je za snaženje Srbije u političkom, ekonomskom, kulturnom i vojnom pogledu. Krajem njegove vladavine Srbija je bila jedan od najvećih proizvođača srebra u Evropi. Njegova glavna zadužbina je manastir Manasija, a Beograd je od porušenog pograničnog gradića pretvorio u modernu utvrđenu evropsku prestonicu, proširivši ga gotovo deset puta.
Bio je veliki pokrovitelj umetnosti i kulture, pružajući podršku i utočište kako učenim ljudima iz Srbije, tako i izbeglicama iz okolnih zemalja koje su zauzeli Turci. I sam je bio pisac, a njegovo najznačajnije delo je „Slovo ljubve“, pesnička poslanica upućena, najverovatnije, njegovom bratu Vuku. Ona važi za jedan od najlepših kraćih književnih sastava u srpskoj literaturi srednjeg veka.
Preminuo je iznenada 19. jula 1427. godine, od posledica srčanog udara, u lovu kod Kragujevca.
A što se njegove uloge u bici kod Nikopolja tiče, pogledajmo šta je pisao čuveni Vil Djurant u monumentalnom delu „Istorija civilizacije“:
„Kroz Srbiju je prošla ujedinjena hrišćanska vojska od 60.000 ljudi i opsela turski garnizon u Nikopolju. Kada su francuski vitezovi, razgaljeni vinom i ženama, upozoreni da Bajazit sa vojskom iz Azije dolazi da ukloni tu opsadu, oni su obećali da će je uništiti. Sa svoje strane, Bajazit se zakleo da će svog konja privezati za oltar Svetog Petra u Rimu (...) Francuski vitezovi projurili su kroz turske redove, ali ih je s druge strane brda sačekalo 40.000 kopljanika (...) Ugari i Nemci su ipak nekako potisnuli Turke, ali je onda srpski kralj Stefan Lazarević poveo 5.000 hrišćana protiv hrišćanske vojske i za sultana dobio odsudnu bitku kod Nikopolja. Od tog dana Bugarska je do 1878 (kad i Srbija) bila provincija Otomanskog carstva.“
Gazimestan, 1389.
JE LI BILO KNEŽEVE VEČERE?
Ko je pobedio u bici na Kosovu, onoj iz 1389. godine, a ko časno izgubio, ni posle onoliko junačkih pesama nije poznato. U bici su, osim vojnika sa obe strane, smrt našla i dva vladara, knez Lazar i sultan Murat.
Mada se novi sultan Bajazit posle bitke povukao iz srpskih zemalja da bi učvrstio svoju vlast u Maloj Aziji, naslednici kneza Lazara priznali su vrhovnu vlast sultana, kome je još neko vreme otpor pružao Vuk Branković, koji je preživeo bitku.
Mit o Kosovu je nastao tek posle Velike seoba Srba na sever u 17. veku. Mlada inteligencija, Srbi školovani u Austriji i u Evropi uopšte, osetili su želju da ispišu „novu biografiju svoje nacije“. Istoričari još dodaju da je presudna za stvaranje kosovskog mita bila potreba da se Crkva postavi kao zaštitnik Srba u Austriji. Vlastela je prikazana kao nesposobna i nedorasla zahtevima vremena, zainteresovana samo za vlast i teritorije, a Crkva kao predvodnik borbe za nacionalni interes. Tada je formulisana teorija o prednosti nebeskog nad zemaljskim carstvom.
Ali, uprkos verovanju da je na Kosovu knez Lazar glavom platio ovozemaljsku Srbiju kako bi sačuvao nebesku, objektivna istorija Kosovski boj smatra tek samo jednom bitkom u nizu u tom periodu, i to bez presudnog značaja. Srpsko carstvo propalo je još ranije, posle smrti cara Dušana, a Lazar je za života priznao vrhovnu vlast ugarskog kralja i izgubio nezavisnost.
Mnogo važnija po posledicama bila je Marička bitka iz 1371. godine. Posle nje su Vizantija, Bugarska, srpske i vizantijske državice postale turski vazali. Srpska država je, istina u vazalnom položaju, trajala još vek i po.
Stvaranju mita o Kosovskom boju doprineli su i Turci: da bi objasnili kako im se desilo da u boju sa malim narodom prvi i poslednji put u istoriji pogine sultan, oni su izmislili da im se na Kosovu suprotstavio savez vojski iz sedam ili devet država, među kojima su bili i Srbi, Bugari, Arbanasi, Ugri, Nemci, Franci... Istorijska istina je da su u ovoj bici učestvovale samo vojska Kneževine Srbije i vojska iz Bosne koju je poslao Tvrtko I.
A posledice istorijske zablude da je Vuk Branković bio izdajnik, iako činjenice govore drugačije, osećamo do dana današnjeg. Uspostavljena je podela na crno i belo, pa se Srbi uvek dele na borce za slobodu i izdajnike, odnosno na „dve Srbije“.
Kurir / Momčilo Petrović
Foto: Kulturna dobra Srbije, Printscreen, Arhiva
