Učesnica pregovora u Rambujeu na strani srpske delegacije Guljbehar Šabović govori za Kurir o utiscima i današnjem pogledu na ovaj istorijski događaj.
Kaže da je atmosfera bila, najkraće rečeno, zastrašujuća.
- S jedne strane bili smo izloženi pretnjama albanskih ekstremista, a s druge presijom sa srpske strane da se ne vraćamo ako potpišemo. Sve to je i medijski u tom bilo propraćeno. U pariski zamak ispraćeni smo tako da bi potpisivanje bilo čin izdaje.
Jeste li dobijali pretnje?
- Da. Moja porodica je pre pregovora bila izložena pretnjama i medijskom targetiranju u albanskoj štampi. Iz službe bezbednosti nam je rečeno da je bilo pokušaja podmetanja bombi, ali da je to osujećeno. Sina je pretukla grupa mladića (imao je 12 godina), govoreći da je to zbog mene.
Kakav je bio koncept pregovora i šta ste očekivali od njih?
- Iskreno, bila sam politički naivna misleći da idemo na mirovne pregovore koji će rezultirati dogovorom i doneti smirivanje tenzija. Složila bih se s prof. Markovićem, šefom naše delegacije, da suštinski nije bilo reči o pregovorima. Nijednom nismo seli za zajednički sto, uz izuzetak kratkog sastanka obe delegacije s Madlen Olbrajt.
Sa ove distance, kako vam se čini o sastav obe delegacije?
- Sama ideja da u delegaciji budu predstavnici nacionalnih manjina bila je dobra jer je bila neosporna činjenica da su svi oni, a ne samo Srbi, bili izloženi pritiscima, pretnjama, čak i asimilaciji (kao što je bio slučaj s Turcima) od albanskih ekstremista. Bilo je evidentno da su ove zajednice želele očuvanje Srbije u ustavnom okviru. Međutim, veći deo delegacije s Kosova koju je imenovala Srbija nije imao nikakvo prethodno političko iskustvo. Bila sam potpuno zatečena time da sa ovim delom učesnika s Kosova niko nije obavio nikakve pripremne razgovore vezane za platformu, brifing... To je bilo neozbiljno. I tada sam stekla utisak da nam je namenjena uloga „ikebane“, što se pokazalo tačnim. U dobrom delu pregovora bili smo marginalizovani, budući da nam ključni deo papira i informacija nije bio dostupan.
A što se tiče Albanaca?
- Često sam nailazila na komentare da je kosovska delegacija bila superiorna u odnosu na našu. Uz sve opravdane kritike na račun sastava naše delegacije, to je potpuno netačno. Bilo je intelektualaca kao što su Veton Suroji, Ibrahim Rugova... ali i onih koji to nisu.
Kako su tekli razgovori kojima ste prisustvovali?
- Delegacije su bile odvojene. Kontakte smo imali isključivo sa čuvenom trojkom Hilom, Petričem i Majorskim.
Kakav je bio njihov odnos prema našoj delegaciji? Ambasador Branko Brankovićkritikovao je Hila i Petriča.
- Najiskrenije, ne delim njegove utiske. Hil nije pokazivao nikakvu aroganciju. Naprotiv, moj utisak je bio potpuno drugačiji, obraćanje je bilo profesionalno. Recimo, u Hilovoj ekipi su bili i tadašnji savetnik predsednika Klintona, kao i Filip Riker, tada mladi a sada visokorangirani američki diplomata. Često smo se sretali i u holu i uvek su bili nerazmetljivi, krajnje uljudni i bez predrasuda prema našoj delegaciji.
A Majorski sa ruske strane?
- Mračan, koliko je meni poznato, nije ni na jedan način pomogao. Naglašavam, jer je delegacija od ruske strane očekivala prijateljski stav.
O Milutinovićevom predlogu
Treba da uđemo u NATO
Milutinović je nudio da uđemo u NATO?
- Nisam bila upoznata s tim. Ali ako je tada, makar i sa zakašnjenjem, shvaćeno da je članstvo u toj najmoćnijoj organizaciji najbolji garant bezbednosti naše zemlje, zašto sada ne iskoristimo priliku da to ispravimo, a ne da se stalno rukovodimo nekakvim emocija proisteklim iz nerealnih očekivanja i takođe nerealnih "istorijskih prijateljstava". Umesto da ratujemo protiv NATO, da budemo njegov deo.
Šta je moglo drugačije?
- Razgovore je trebalo da predvodi Milošević, koji je donosio sve odluke, i da ponese teret odgovornosti za ishod. To bi bilo pošteno i prema nama i prema građanima.
U svetlu aktuelnih pregovora, koji su, po vama, teži?
- Rambuje se dešavao u delikatnijem političkom trenutku. Postojali su sukobi sa OVK i realna pretnja bombardovanjem, ali je Srbija tada imala ingerencije na Kosovu. Činjenica je da su sada pregovarački kapaciteti suženi i ostavljaju gotovo minimalne mogućnosti. Na Kosovu Srbija de fakto nema ingerencije. Veliki broj država je priznao Kosovo, tu je i Bondstil, a Srbi su postali taoci pregovora i zbog toga je manevarski prostor još više sužen. Svaki „ustupak“, bilo šta što se može dobiti van situacije u kojoj se nalazimo, značio bi dobitak za nas. Rambuje je bio završni pozorišni čin. Sve što se dešavalo posle posledica je brojnih koraka koji su mu prethodili. Uvek smo naknadno pametni. Mnogi sada govore da je tada sve trebalo prihvatiti, a sada kad se pominje kompromis, opet mnogi to odbijaju, da bi verovatno u narednih 20 godina govorili da je to tada trebalo da uradimo.
(Kurir.rs/S. M. /Foto: Privatna arhiva)
NE PROPUSTITE
