Najnovije vesti

NAJVEĆE POBEDE I PORAZI SRPSKE VOJSKE (13)! SOLUNSKI FRONT: Pobeda u jednom sjajnom zamahu!
Foto: Arhiva

NAJVEĆE POBEDE I PORAZI SRPSKE VOJSKE (13)! SOLUNSKI FRONT: Pobeda u jednom sjajnom zamahu!

Specijal

Posle povlačenja preko Albanije brojno stanje srpske vojske bilo oko 125.000 vojnika i oficira. Oni su, posle kraćeg odmora, dobili oružje i ratni materijal od saveznika, najviše od Francuza, i ponovo su raspoređeni na front.

Zašto se ratovalo

✖ Saveznici su u Solunu formirali jaku bazu i obrazovali novi, Solunski front. Nemci ovome nisu pridavali veliki značaj - verovali su da Bugari, uz nešto austrougarskih jedinica, mogu da ga kontrolišu. I sami saveznici nisu ovaj front smatrali važnim, čak su hteli i da ga napuste. Održan je zahvaljujući diplomatskim nastojanjima srpske vlade i na zauzimanje nekih francuskih visokih oficira i političara, na prvom mestu ministra Aristida Brijana. Značaj Solunskog fronta za Srbiju ogledao se u sledećem: dok je on postojao, postojala je i nada da će početi i neposredna akcija za oslobađanje Srbije.

Uoči bitke

✖ U julu 1918. godine Engleska i Francuska, kojima su se od 1917. pridružile i SAD, počele su dugopripremanu kontraofinzivu na Zapadnom frontu. Uporedo s njom, planiran je i veliki napad na ratištu kod Soluna. Vrhovnu komandu nad celom savezničkom vojskom preuzeo je francuski general Franše d’Epere. Srpska vojska bila je podeljena u dve armije - prvu, kojom je komandovao Petar Bojović, i drugu, na čijem je čelu bio Stepa Stepanović, dok je komandant štaba bio vojvoda Živojin Mišić. Neprijatelj je bio nadmoćniji u pešadiji, a saveznici u konjici, avijaciji i artiljeriji.

Kako je tekla bitka

✖ Proboj Solunskog fronta počeo je u zoru 14. septembra uraganskom paljbom iz 580 topova. Dan kasnije, pošto je artiljerija prokrčila put, u 5.30 časova Druga srpska armija krenula u juriš, i to na potesu Soko - Veternik - Dobro polje. Vodila se borba prsa u prsa, bajonetima. Njihov nalet bio je nezdrživ i posle četvorodnevne borbe bugarska vojska bila je rastrojena i razbijena, a njihov front probijen. Ali na istočnom krilu ovog ratišta Englezi i Grci trpeli su neuspehe, pa se saveznička komanda dvoumila da li da nastavi ofanzivu ili da pređe u odbranu. Na nagovor srpskih vojskovođa, Aleksandar Karađorđević tada je izdao naredbu: „Napred, u slavu ili smrt!“ Srpsko napredovanje je nastavljeno sa istim poletom, a podržavali su ih francuske konjica i pešadija.

foto: Arhiva

Šta je bilo posle

✖ U noći između 26. i 27. septembra Bugari su u Solun uputili izaslanike tražeći primirje od 48 sati. Franše d’Epere je odbio taj zahtev i Sofiji poručio da upute izaslanike koji će tražiti mir. Bugari su to prihvatili i 29. septembra u Solunu potpisali primirje kojim je bugarska vojska kapitulirala. Bugarski pregovarači imali su samo jedan zahtev: da se srpska vojska ne pušta u Bugarsku jer su se bojali odmazde, pošto su znali kakve su zločine počinili. Nemci nisu priznali primirje i njihove trupe su odstupale na sever. Goneći ih, srpska vojska je 12. oktobra ušla u Niš. Beograd je oslobođen 1. novembra 1918. godine.

Posledice

✖ Srbija je bila oslobođena u jednom vojničkom zamahu. Neprijatelj nije mogao da se održi ni na liniji Save i Dunava. Srpska vojska nastavila je pobedonosni pohod i oslobodila svoje sunarodnike i u krajevima preko Save, Dunava i Drine.

foto: Kurir

MOJA ZEMLJA!

Ogist Alber, francuski oficir, opisao je borbu prsa u prsa na Veterniku: „Gledam užas, čas je Bugarin odozgo, hoće da udavi Srbina, čas je Srbin gore pokušavajući da zadavi Bugarina. A obojica snažni, škrguću zubima, ne malaksavaju. Zbunjen sam, hteo bih da okončam ovaj dvoboj, ali nemam snage. Sad je najednom Srbin jači, udara Bugarinovom glavom o tlo i viče: ‘Ovo je moja zemlja, ovo je moja zemlja, upamti!’ Najzad malaksao Bugarin više ne može ništa da upamti, čuje se njegov ropac i tu, ispod Veternika, završi ratovanje. A srpski vojnik strese prašinu s odeće i viknu mi: ‘Hajde, Francuz, napred!’“

Petar Bojović

Petar Bojović (1858-1945) učesnik je srpsko-turskih ratova (1876-77) i rata sa Bugarskom (1885), a u Prvom balkanskom ratu bio je načelnik štaba Prve armije. Istakao se tokom Kumanovske i Bitoljske bitke, posle kojih je dobio čin generala. U Prvom svetskom ratu je bio komandant Prve armije, a 1918. dobio je čin vojvode. Posle rata, do penzionisanja je bio načelnik Glavnog generalštaba vojske Kraljevine SHS. Tokom Aprilskog rata imenovan je za pomoćnika vrhovnog komandanta (komandant je bio maloletni kralj Petar II), da bi posle kapitulacije sam sebi odredio kućni pritvor u kome je bio sve do kraja rata. Preminuo je u dubokoj starosti.

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...