Sin čačanskog advokata, još u mladosti je nagovestio briljantnu karijeru: sa samo 23 godine doktorirao je ekonomiju na Beogradskom univerzitetu, a zatim se, sa stipendijom Kraljevine Srbije, tri godine usavršavao u bankama Nemačke, Engleske i Francuske. Imao je 34 godine kad ga je 1922. Pašić uzeo za ministra finansija, sa zadatkom da stabilizuje dinar. Stojadinović je uspeo u ovome i stekao veliku popularnost.
Može onda da se zamisli kakvi su Rade Pašić i Milan Stojadinović bili u paru! Afera „Adamstal” i to je pokazala...
foto: Profimedia
Jedno češko preduzeće iz mesta Adamovo (otud ime aferi) pristalo je posle Prvog svetskog rata da obnovi našu železnicu, ali da posao ne bude plaćen unapred, kako se tada radilo, već po završenom poslu.
Posao je obavljen, ali je isplatu ministar Milan Stojadinović mesecima odlagao. Direktoru preduzeća iz Adamova, koji je doputovao u Beograd, sugerisano je jedino Rade Pašić svojim vezama može da mu pomogne... I jeste: Stojadinović i Pašić podelili su mito, dug je Česima plaćen, ali je češka kruna, dok je Stojadinović otezao sa isplatom, upetostručila svoju vrednost!
Šteta naneta državnom budžetu bila je ravna sumi za 80.000 lekarskih plata. Recimo, oko 50 miliona evra danas!
Brz uspon
Milan Stojadinović brzo se svrstao među najbogatije Srbe.
Kad se po završetku Prvog svetskog rata mlada Kraljevina SHS prihvatila nadoknađivanja ratne štete građanima i preduzećima, on se našao na pravom mestu - bio je ministar finansija.
Godine 1923, pošto država nije imala para da isplati svu procenjenu štetu, podelila je obveznice. Njih će, saopšteno je, isplaćivati u skladu s prilivom novca od uplata iz poražene Nemačke.
Narod ni onda nije imao veliko poverenje u državu i njene hartije, a nije bio ni vičan berzanskim poslovima, pa je situacija bila idealna za operaciju koju je Stojadinović smislio. Špekulanti su se razmileli po Srbiji šireći glasine da Nemačka obustavlja isplatu ratne štete i da će obveznice propasti. I naravno, otkupljivali ih od zbunjenih ljudi za desetinu nominalne vrednosti.
A kad je većina obveznica prešla u ruke kruga oko Stojadinovića, on je 1925. godine, kao ministar finansija, odlučio da država počne da ih isplaćuje, što im je odjednom podiglo vrednost za petnaest puta!
foto: Profimedia
Krug upućenih u ovu mahinaciju predstavljali su ministri i prvaci Stojadinovićeve Narodne radikalne stranke. Oni, čak, u ovome nisu videli ništa sporno.
Pošteno zaradio
Ministar prosvete Miša Trifunović u Skupštini je ovako odgovorio na primedbu opozicije da su radikalski prvaci naglo počeli da dižu palate po Beogradu:
„Palatu u Beogradu zaradio sam pošteno. Na jednoj sednici vlade Milan Stojadinović referisao je da će bonovi ratne štete uskoro početi da rastu jer će državna kasa početi da ih isplaćuje. Tom prilikom preporučio nam je da ih kupujemo pre nego što cena počne da skače... Požalih se Milanu da nemam novca za kupovinu bonova, i on otvori meni i još nekim članovima vlade kredit u Jadransko-podunavskoj banci. Tako sam kupio bonove po 30 dinara. Posle mesec dana njihova vrednost je počela da skače. Ja se tada uplaših neke berzanske igre i prodam bonove. Moj osnovni kapital se tako upetostručio. Tada sam isplatio banci i zaradio kuću.”
foto: Profimedia
Ilustrativan je i ovaj primer. Prilikom posete „Mercedesovim” pogonima, Stojadinoviću su saopštili da mu poklanjaju auto. On je to odbio, jer mu je zabranjeno da kao visokom funkcioneru prima poklone, pa nastane ubeđivanje dok ne dođu na ideju da on auto kupi za simboličnu sumu.
„Neka bude jedan vaš dinar”, rekao je direktor „Mercedesa”.
Afera ministra pravde
Lazar Marković uzimao milione
Prvi ministar Kraljevine SHS koji je zbog korupcije bio saslušavan u Skupštini i, na kraju, napustio vladu bio je ministar pravde od 1921. do 1923. godine Lazar Marković.
Opet su u pitanju bile zloupotrebe oko isplate ratne štete, što je u neku ruku i razumljivo, jer su se u prvim godina po završetku Prvog svetskog rata tu vrtele najveće pare.
Mehanizam pljačke bio je prost: još od kraja 19. veka u Vučju kod Leskovca postojala je preduzeće za proizvodnju gajtana i tkanina ortaka Ilića, Petrovića i Dimitrija Teokarovića. U ratu su im Bugari spalili jedan pogon, pa su ortaci, u skladu sa zakonom, u oktobru 1922. uputili molbu ministru pravde Lazaru Markoviću za izdavanje uverenja o nadoknadi za ratnu odštetu. Nepunih mesec dana kasnije, to uverenje je izdato - ali samo na ime Slavka Teokarovića, jednog od Dimitrijevih sinova i ministrovog prijatelja.
Moderna fabrika
Ministarstvo je odredilo obeštećenje od 8.222.700 dinara, ali je ministar pravde naložio Upravi za ratnu odštetu da se njegovom prijatelju odobri nabavka mašina u iznosu od milion zlatnih maraka, kako je objavio dnevnik Politika u februaru 1924. godine.
Paritet između zlatne marke i dinara tada još nije bio određen, pa ga je ministar Marković odredio sam, od oka, i tako zapravo bar udvostručio, ako ne i utrostručio iznos dodeljen Teokaroviću, pošto je nezvanično jedna zlatna marka tada vredela 18 dinara.
Tim parama su sinovi Dimitrija Teokarovića Vlada, Laza i Slavko u Paraćinu osnovali fabriku vunenih tkanina koja je imala najmoderniju opremu u državi, kao i fabriku za preradu finog prediva, a deo mašina dolazio je iz kontingenta ratne odštete koju je Nemačka poslala vladi u Beogradu.
Obustava postupka
Tada je isplivalo da ministar Marković lično u novoj fabrici u Paraćinu ima znatan udeo u vlasništvu. Glasanjem poslanika Narodne radikalne stranke, koja je imala većinu i koja nije htela da njen istaknuti član ode u zatvor, postupak je obustavljen. Marković je posle toga još tri puta bio ministar pravde.
foto: Profimedia
Jedan za kusur
Svedoci su u Beogradu pričali da je naš predsednik vlade izvukao iz džepa dvodinarku i pružio je direktoru.
„Šta sad da radimo, nemam da vam vratim sitno”, našalio se ovaj.
„Ništa ne mari. Dajte još jedan za kusur...”, uzvratio je Stojadinović ozbiljno.
Kao političara naklonjenog Hitleru, Stojadinovića su Englezi od 1941. do 1948. držali u internaciji na Mauricijusu. Posle toga je otputovao u Argentinu, gde je 1954. s pogalvnikom NDH Antom Pavelićem potpisao sporazum o razbijanju i podeli Titove Jugoslavije. Milan Stojadinović je umro kao bogat čovek 1961. godine.
