ALBANCI NEMILICE POSEKLI STOGODIŠNJE HRASTOVE-ZAPISE KOJE SRBI SMATRAJU SVETIM: Pustoš u Hoči, evo šta kaže narodno verovanje FOTO

Hrastovi zapisi kod pravoslavnih Srba imaju posebnu običajnu i religijsku ulogu i smatraju se "svetim drvećem"

Hrastovi zapisi kod pravoslavnih Srba imaju posebnu običajnu i religijsku ulogu i smatraju se "svetim drvećem".

Podsećanja radi, svi stari narodi (Sloveni, Gali, Kelti, Rimljani i Grci) su veoma cenili šume i stabla. Verovali su da drveće ima čarobne moći a posebno su poštovali hrast.

Kod Grka on je Zevsovo drvo, kod Rimljana Jupiterovo, kod Germana Donarovo, kod Skandinavaca Torovo, a kod Slovena Perunovo (ili Perkunovo), bez sumnje zato što privlači grom, kišu i simbolizuje uzvišenost.

Za mnoge narode, pa i za Srbe, drvo je bilo stan božanstva. Drvo po tim verovanjima ima dušu ili je neka duša u njemu nastanjena.Ta verovanja su prenošena s predaka na potomke.

Drvo sa svojim večitim ili obnavljajućim zelenilom kao osa sveta predstavlja sam život. Njegov vrh predstavlja prostor neba, a koren drveta – donji svet.

Smatra se da nas koren stabla vezuje za pretke, stablo je dato da u njega upisujemo krst i ljubimo ga, a grane i zelenilo, koje se obnavlja, pripadaju Bogu i budućim generacijama.

Staroslovenski narodi, kao i grčki, rimski i skandinavski narodi, povezivali su stablo hrasta s jednim od njihovih najviših božanstva. Kod staroslovenskih naroda to je bio bog Perun, gromovnik, pa ne čudi da grom prema verovanju najčešće udara baš u hrast.

Narod je smatrao svetim pre svega ono drveće koje se izdvajalo svojim izgledom, veličinom ili položajem. Seljaci su verovali da takvo drvo nije samo dom neke duše,već mesto oko koga se okupljaju natprirodna bića. Smatralo se da u njegovoj blizini borave vile.

Narodni običaji i verovanja: U hrastu žive vile, zašto ne valja da se seče

Bilo je zaštićeno a jedna od najčešćih zabrana odnosila se na sečenje stabla i grana. Po narodnom vjerovanju, to drveće bilo je prožeto nekom opasnom silom. Za hrast se verovalo da je izuzetno srećno drvo u čijoj se krošnji povremeno skupljaju dobre vile.

To su uglavnom bila usamljena velika stabla nepravilnog oblika,i skoro zastrašujućeg izgleda. Verovalo se da će onaj ko ih poseče umreti ili će mu se desiti neko zlo.

Veselin Čajkanović u knjizi “Mit i religija u Srba”, Srpska književna zadruga, Beograd, 1973. Piše da je hrast simbol je otpornosti i čvrstoće, pišu Stari zanati Srbije.

Hrast je sveto drvo starih Slovena, što je kod Srba dobrim delom sačuvano i nakon primanja hrišćanstva. Kod Srba se i danas koristi za badnjake, a stari običaj da se pod hrastom održavaju zborovi je i u vezi sa verskim uvaženjem toga drveta. U toku turske vladavine Srbi su se zarad molitve, u nedostatku crkava, okupljali ispod osvećenih hrastova – zapisa.

Srbi su gajili veliko poštovanje prema hrastu. Sem brojnih zapisa kojih i dan danas ima, treba pomenuti badnjak i Božićne obrede vezane uz hrast.

Kod Rusa su mladi posle venčanja odlazili do starog hrasta i tri puta obilazili oko njega. Kod Srba, hrast je veoma često su imao ulogu zapisa.

Zapisi su kultna mesta sa svetim drvetom ili kamenim stubom (ili krstom) kod kojeg se obavljaju molitve za vreme praznika. Taj hrast, na kome je "zapisan" (izrezan ili isklesan) krst, koji je zamenio idola, imalo je skoro svako naselje a pojedine velikeporodice su imale svoje zapise na imanjima.

Urezani krst je stajao na zapadnoj strani „zapisa“, tako da onaj, koji stoji ispred njega, može da gleda prema istoku, kao prema oltarskom prostoru u crkvi. Po verovanju, zapis je stanište božanstva polja i šuma, koje štiti selo od bolesti i groma, a njive sa usevima od oluje i grada. Zato ne čudi izbor gorostasnih hrastova za zapis.

Svuda je bilo zabranjeno seći svete hrastove, ložiti suve grane ili opalo lišće, ljuštiti koru sa stabla ili na bilo koji drugi način oštetiti stablo jer to, po verovanju, donosi nesreću i smrt ne samo onome ko to čini nego i svima oko njega.

Kod svih Slovena postoji verovanje da se na hrast može preneti bolest, pa su obavljane različite simboličke radnje prenosa bolesti.

Često se u probušenu rupu u hrastu stavljala odsečena kosa ili nokti bolesnog deteta ili konac kojim je dete pre toga premereno, a zatim bi se taj otvor zatvarao kočićem.

Oduvek je važilo nepisano pravilo da se sa ovih stabala zapisa ne sme skinuti nijedna granica, plod, kora - ništa.Pogotovu se ne sme Zapis odseći i uništiti, već on mora sam od sebe da izumre kao čovek.

Verovalo se i da ko povredi ili uništi zapis, ne može izbeći božju kaznu. Kazna može da se odrazi na njega i na celu porodicu pa čak da se zatre cela porodica.

U jednom selu kod Zaječara zabeležen je slučaj da drvo koje se srušilo i palo na put nije pomerano zato što je „zapis“. Seljaci iz tog mesta su čak izgradili novi put, da sveto drvo ne bi pomerali.

Kurir.rs/Kosovo online/Stari zanati Srbije