VRANjE - Nizak životni standard, neredovne i male zarade dovele su do toga da je najčešće sredstvo plaćanja usluga i robe u Vranju - veresija. Odloženo plaćanje je „valuta“ koja prolazi u svim situacijama od rođenja, venčanja, odlaska kod stomatologa ili ginekologa, pa i - pogrebnih usluga. Preduzetnici su nezadovoljni, ali kažu da je bolje da čekaju na naplatu, nego da roba stoji ili da sede bez posla.
U ugostiteljskim objektima stalna je praksa da se usluge naplaćuju posle svadbe, a neretko ugostitelji „sačekaju“ platu ili da mladenci prebroje dobijen novac.
- Što se mog iskustva tiče ljudi uglavnom plate svoja dugovanja. Mada je bilo i nekoliko slučajeva kada nisam mogao da naplatim. To se svede na „dođem ti“ - priča Ivica Cvetković, vlasnik restorana „Gradska meana“.
U većim prehrambenim prodavnicama trgovci se dovijaju tako što se utrkuju koja će prodavnica omogućiti duži period plaćanja na čekove, pa je odloženo plaćanje dozvoljeno i na 250 dana. U manjim radnjama postoje takozvane sveske dužnika, ljudi trguju, a plaćaju kad bude plata.
Veresija je zastupljena u privatnim ginekološkim i stomatološkim ordinacijama, prestižnim buticima, pa i u kozmetičkim salonima. Često veresija ne ide samo uz siromaštvo, već je neki vid bahatosti.
- Neću da pričam ko su dužnici. Ali obavimo uslugu, kažu da ih upišemo do plate, a onda se ne pojavljuju. Tako ne naplatimo, a izgubimo mušteriju koja zarađuje kao nas pet u salonu - priča revoltirana vlasnica jednog frizersko-kozmetičkog salona.Veresije ima i u buticima bebi opreme, gde se osnovne stvari pazare na odloženo, naročito ako beba ranije dođe na svet.
„Na čekanje“, „doneću kad bude plata“, „može li na rate“, funkcionišu čak i preduzeća pogrebne opreme.
- Izlazimo ljudima u susret, smrt je često iznenadna. Damo opremu do refundiranja troškova. Nemaju ljudi para, a čovek mora da se sahrani. Uglavnom donesu, ali ima i onih sa kojima naplata mora preko suda. Ranije su troškovi refundirani u roku od 10 do 15 dana, a sada ide i do mesec i po, ali moramo da čekamo, jer u ovom poslu moramo da budemo ljudi pre svega. Postoje neka dugovanja koja ne uspevam da naplatim ni preko suda i to uglavnom od imućnijih - priča Saša Anđelkvić, vlasnik pogrebnog preduzeća „Totoreja“.
On kaže da je prosečno za sahranu potrebno oko 150 evra, ali da je za mnoge porodice u Vranju to pozamašna suma. I, ovo nije sindrom male sredine gde se svi poznaju, jer je slično i u drugim gradovima.
Bolje da se radi
Perica Janković, gradski većnik za privredu i dugodišnji preduzetnik, kaže da se privatnici dovijaju, jer je bolje pružiti uslugu ili dati robu na poček nego ne raditi. Prema njegovim rečima, u Vranju je registrovano oko 3.000 privrednih subjekata, od tog broja 900 privrednih društava, a ostalo su samostalne trgovinske radnje.
( Večernje novosti)
