Na današnji dan, 5. jun 1941. godine, eksplodiralo je spremište municije okupacione nemačke vojske u Smederevskoj tvrđavi.
Posleratna komunistička vlast prikrivala je istinu o strašnoj tragediji koja je zadesila Smederevo ‒ da li zbog sumnji da su komunisti diverzijom izazvali ovu eksploziju, ili zbog činjenice da je grad obnovljen zahvaljujući, pre svega, naporima Dimitrija Ljotića, ili nečeg trećeg... Ovaj tekst predstavlja sećanje i dug prema žrtvama smederevska tragedije.
Po naredbi okupacionih vlasti, sva zaplenjena municija i oružje koje je pripadalo vojsci Kraljevine Jugoslavije trebalo je uskladištiti u smederevskoj tvrđavi, odakle bi se kasnije prebacivala u Nemačku.
Na dan nesreće, u Smederevu je bio pijačni dan i u grad su dolazili stanovnici okolnih naselja da trguju. Eksplozija se dogodila oko 14:10, baš u trenutku kada je pored tvrđave prolazio voz za Veliku Planu pun putnika. Po izjavama svedoka, prvo su se čuli pucnji, da bi oko dva minuta kasnije došlo do velike eksplozije.
Prema procenama, eksplodiralo je oko 400 vagona zaplenjene municije i oko 200 tona benzina. Jačina eksplozije je bila tolika da je znatno oštetila srednjevekovnu tvrđavu i srušila dve gradske kule.Kamenje sa tvrđave oštetilo je ili uništilo gotovo sve kuće u Smederevu. Stravična eksplozija napravila krater u tvrđavi prečnika pedeset i dubine oko devet metara. Na tom mestu je eksplodiralo oko 400 vagona zaplenjene municije. Udarni talas kretao se 5000 metara u sekundi i imao je jačinu kao manja atomska bomba. Smederevo je prozvano srpskom Hirošimom! Neko je kasnije proračunao da je unutar kamenih zidina bilo deset miliona konjskih snaga razorne moći. Kao atomska bomba!
Miša Jovanović (93) svedoči kako je samo čudom preživeo: „Kao da je počeo smak sveta. Dan se pretvorio u gustu pomrčinu... Na stanici su vagoni leteli kao plastične igračke... Omladina se vozala na ringišpilu (koji je bio u blizini tvrđave), pa su mnoge našli mrtve u korpama, stotinama metara dalje“, priseća se Miša Jovanović (93), član Komisije za obnovu Smedereva koju je osnovala vlada Milana Nedića, koji je petnaestak minuta pre eksplozije napustio kafanu „Solun“ u blizini stanice. Tada je u lokalu poginula čitava četa Nemaca, odnosno svi gosti...
Računa se da je Smederevu toga dana bilo pet hiljada ljudi koji su došli iz drugih mestā. Da je voz krenuo po redu vožnje, kako je to činio do tada, iako je bila okupacija, žrtava bi bilo daleko manje. Međutim, voz je kasnio dva minuta. (Sada se ovaj događaj svake godine na taj dan obeležava piskom lokomotive na železničkoj stanici, sirenama i lupanjem crkvenih zvona, svake godine 5. juna tačno u 14:14 sati grad se na trenutak „parališe“ u znak sećanja na žrtve tragedije.) Godišnjicu eksplozije u Smederevu obeležava crkva parastosom žrtvama kod spomen-kosturnice na Starom groblju, te polaganjem venaca na spomenik nastradalima kod železničke stanice i komemorativnim skupom na kome učestvuju Crkveni hor i učenici Gimnazije. Ovo skromno obeležavanje tragedije počelo je 1981, kod spomenika žrtvama u blizini železničke stanice koji je napravio smederevski vajar, Selimir Jovanović, koji je i sâm preživeo ovu tragediju.
Grad je nakon eksplozije zamro i bio toliko opustošen da se razmišljalo da bude napušten i podignut na nekom drugom mestu; iako je drevna građevina despota Brankovića ublažila udar, centar grada je bio sravnjen sa zemljom.
Broj evidentiranih žrtava je 2500, ali tačan broj nikada nije utvrđen, veruje se da je bilo oko 4.000 ljudi.
(Geopolitika/Wikipedia)
