Da li Srbi iz sela Žač nisu imali gde drugde, ili im je ona posna zemlja u istočkoj opštini toliko prirasla za srce, mi to ne znamo. Biće da je ono prvo preteglo, jer ne može se samo iz ljubavi izdržati sve ono što su izdržali da bi ponovo stekli svoje kuće.Proplanak iza poslednjih novih i belih kuća u Žaču obrastao je travom. Poslednjih dana leta ona već više nije onako zelena, i ceo pejzaž je u sivim i žućkastim tonovima, pa se kamen - verovatno samo vrh velike stene pod zemljom - iz daljine teško uočava.
Ali kad ga čovek nađe, posle dužeg lutanja ili ako ga povedu seoska deca, vidi malo čudo: iz jedine pukotine na glatkoj površini kamena iznikla je stabljika cera. Na njoj su tri lista. Nigde uonakolo ništa, osim oštre trave, iz zemlje ne raste - samo ovo drvo iz stene!Ume tako život da se poigra i da udesi stvari maštovitije od bilo kakvog pisca: ako je negde seme novog života moglo da proklija na kamenu, onda je to ovde. Jer, u metohijskom selu Žač, na isti način otpočeli su svoj povratnički život Srbi izbegli u leto 1999. godine.
RAFALI IZ MRAKA
Do rata 1999. godine u Žaču, zadnja pošta Istok, Kosovo, živeli su, jedni pored drugih, Albanci i Srbi. Posle rata, svi Srbi su izbegli, u Smederevo, Kraljevo, Kragujevac... gde je ko imao nekog ili mogao da sklepa neki krov nad glavom, a posle toga, kad je kao došao mir i Vlada Kosova rešila da dokaže svoju opredeljenost za ljudska prava, neki od tih Srba izbeglih iz Žača - 27 porodica - odazvali su se pozivu iz Prištine da se "vrate na svoja ognjišta"."Ognjišta" su zaista bila to - samo kamen i pepeo, jer su srpske kuće u Žaču, sve do jedne bile porušene i popaljene. Smestili su se u šatore...CEO TEKST PROČITAJTE NA PORTALU NEWSWEEK.RS
