Imao je Milivoje Penezić sa Bele Zemlje kod Užica juče dobar razlog da od konobara pozove turu više, počasti društvo i ubode prstom u rupu na glavi u kojoj pune dve decenije nosi olovnog „podstanara“ kalibra 6,35 milimetara.
Penzionisani vozač i kondukter užičke „Rakete“, uskoro će napuniti 80 a juče je slavio 20. rođendan.
Toliko je prošlo od kad mu je kolega, iz osvete što u autobus nije mogao da unese živo prase, prosvirao metak kroz čelo.
Nema smrti bez suđenog dana, uvervao je Milivoje kafanu, i pričao o danima pre i posle 27. marta 1997. kad ga je milimetar odvojio od groba.
Beše „neđe pred Božić“ kad se autobus u kome je Milivoje prodavao karte, zaustavio na stajalištu na Kadinjači.
"Među putnicima koji uđoše na vrata prepoznah Miloša, mog kolegu u penziji. Držao je svinjče u rukama i pokušao da ga unese u autobus. Velim, ne možeš Miloše sa prasetom, aman, ovde se voze ljudi a ne stoka. A on zap’o, ‘oće pa ‘oće. Reknem mu - sad će autobus iz Banje Koviljače, on ima bunker, pa ako te puste – puste, ja neću", pričao je Milivoje i vrebao po kafani da mu ne promakne neko koga nije počastio.
Miloš nije oprostio Peneziću što ga je ostavio sa prasetom na vejavici i u snegu do kolena. Sretali su se i popreko gledali narednih nedelja sve do 26. marta kada su se porvali na užičkoj pijaci, a Miloš završio među tezgama.
"Pojavio se na peronima autobuske stanice i tražio da mu dam pare za lekarski pregled, pošto se, tobože, izlomio kad sam ga bacio na tegzu. Bez reči sam otišao u kancelariju i seo sa kolegom Simićem da sravnimo neke cene. Kad utom u kancelariju upade Miloš... Ispod Simićevog pazuha provire pištolj. Opali jednom, drugi put. Jedan metak me je pogodio u glavu, drugim me je promašio. Niša nisam osećao, mislio sam da je pucao nekim ćorcima jer su u to vreme bili popularni oni „plašljivci“. Počela je vriska a ja uopšte nisam znao da sam ranjen dok mi krv nije oblila glavu. Sam sam izašao sa stanice i seo u sanitet. Da sam shvatio da je pucao iz pravog pištolja, ne bi mi pobegao, stigao bih ga i udavio k’o pile", govorio je Milivoje i raspitivao se ima li iko u kafani bez pića na njegov račun.Sa prijemnog odeljenja užičke bolnice, kaže, na nogama je izašao na odeljenje, pred hirurge.
"Nosio sam metak u glavi, ali nikakav bol nisam osećao. Porodica je insistirala da me prebace u Beograd. Jedan lekar nije hteo da mi potpiše uput, pa smo umolili drugog, lupio je pečat da me pošalju u Beograd", nastavio je Penezić.
Ne seća se na koliko je Miloš bio osuđen, tek, pamti da je umro malo pošto je izašao iz zatvora. U međuvremenu sreli su se još jednom. Miloš je na Milivoja napao s leđa, potegao nož, ali zavržio na trotoaru.
"U Urgentnom centru su mi izvadili „košuljicu“ metka. Procenili su da je rizično da mi vade olovo iz glave. Jedan deo mi je završio u malom mozgu, drugi je tu, pod lobanjom", metnuo je slavljenik prst u rupu na čelu.
(Alo)
