Od 1968. godine, kada je prvi put obukao kostim, Svrljižanin Duško Živanović donosi deci poklone, ali i osmehe, stvarajući večne uspomene uoči novogodišnjih praznika. Gotovo da nema kuće u svrljiškoj opštini koja nema bar jednu fotografiju sa njim, a čike Dule, iako sada penzioner, i ne pomišlja da prekine tradiciju dugu pola veka.
Čika Dule je bio radnik svrljiškog vrtića i tu je proveo svoj čitav radni vek. Kao omladinac, u sada već ugašenoj fabrici ITKS Svrljig, tadašnjem gigantu tekstilne industrije sa preko 1.500 radnika, u dogovoru sa tadašnjim direktorom Vlastimirom Lackom Markovićem, sašiven je prvi kostim svrljiškom Deda Mrazu, prenose Južne vesti.
Prošao sam tada u tom kostimu od fabrike do centra, a džepovi puni bombona. Samo sam to imao. I dao sam svakom detetu koje sam sreo usput. Tada sam i shvatio da zaista postoji potreba da Svrljig ima tako nešto, svog Deda Mraza - priseća se čika Dule.
Mnogo uspomena, anegdota i fotografija čuva, a siguran je, kaže, da će još dugo i posle njega svi ti mališani, sada očevi i majke, deke i bake, nositi sve te uspomene sa sobom i da će ta, iako lokalna, novogodišnja magija trajati još dugo.
Na crno-belim slikama su deca koja danas imaju unuke i ovih dana, uoči Nove godine, nosim poklone toj deci. Tri generacije skoro svake kuće u Svrljigu i okolini uveselio sam i nasmejao bar jednom. Bilo je i bolesne dece, jako siromašnih, bilo je i nestašnih, ali taj trenutak i taj jedan osmeh - to nema cenu - priča čika Dule dok pretura po starim fotografijama.
Svake godine, već od oktobra, novembra, on počinje da osmišljava nešto novo i drugačije, kako se ne bi ponavljao i kako bi deci bilo zanimljivo.
U centar grada dolazio je kočijama i konjima, saonicama, ali i dečjim sankama. Desilo se i jedne godine da je okitio svoj stari bicikl i na njemu "prodefilovao" gradom.
Do seoskih škola, od kojih mnoge više i ne rade jer dece nema, stizao je starim "fićom", neretko i pešice, po snegu.
Možda se nekad desilo da za dogovoreno vreme, naročito u daljim planinskim selima, malo zakasnim, ali se nikad nije desilo da ne dođem. Bez obzira kako se ja u tom trenutku osećam, da li sam zdrav ili bolestan, da li je suvo, kiša ili sneg do pojasa, uvek sam stizao do dece - kaže Dule.
Od maštovite do "digitalne" dece
Priseća se čika Dule za poslednjih 50 godina kako su deca nekad bila maštovita i skromna, kako su uživali u toj novogodišnjoj čaroliji i u tom jednom trenutku.
Današnja deca u ovo digitalno doba već sve znaju, iako su još u vrtiću. Oni znaju da sam ja samo jedan običan čovek koji se tog dana presvukao i već pri samom susretu traže poklon. "Padne" i "selfi" ili već neko drugi to slika i ta fotografija se nikad ne uradi, ne ostane ona opipljiva uspomena, već to odmah ide na društvene mreže, pa se Fejsbuk seća umesto njih - primećuje čika Dule.
Kaže da među decom ne pravi razliku, ali da i ove i starije generacije imaju i prednosti i mane u svom odrastanju i da se dosta razlikuju.
Nekada su hteli samo da me dodirnu, ne trepću kad dođe Deda Mraz, ne traže ništa, samo to. Ja im ispričam neku bajku, priču, družimo se, oni meni neku pesmicu i smejemo se najčistije i najiskrenije. Danas se bajkama deca smeju, ne uživaju doživljavajući te slike u svojoj mašti, jer nisu više tako maštoviti i dečije naivni. Sve već znaju i sve im je "na klik" od njih - zaključuje svrljiški Deda Mraz.
(Kurir.rs/Južne vesti)
NE PROPUSTITE
