U svetu velikih stvari - pandemije, globalnog zagrevanja, američkih izbora... Donja Lokošnica ne postoji. Ni kad se meri domaćim metrom, ne može se baš reći da je uočljiva: treba devet puta kliknuti za povećanje na kartu Srbije pa da se kod Leskovca ukažu obrisi ovog sela na desnoj obali Južne Morave.
A opet, svake godine prvih dana jeseni, iz belog sveta, prvo Koridorom 10 pa neravnim putem, omeđenim prašnjavim žbunovima kupine, pristižu televizijske ekipe da izveste o rodu paprike u Donjoj Lokošnici.
Kozji rog
Odmah da kažemo, ovo „Donja“ je suvišno. Istina, postoji i Gornja Lokošnica, između njihovih kuća tek je kilometar, ali samo je ova prva čuvena, pa ćemo ubuduće pisati samo Lokošnica. Čudo je to: svaki, ali baš svaki zid u Donjoj Lokošnici ovih je dana prekriven nanizanom crvenom paprikom, a u Gornjoj može da se vidi tek neka feferona na kržljavom struku niklom iz zarđale limenke iznete na prozor.
„Nizača“, „ljutača“, „kozji rog“, tako je sve zovu, vrsta je paprike koja raste samo u Lokošnici i nigde više.
- Slao sam prijatelju u Surčin seme. Sve je radio kao mi ovde, a u jesen zove i kaže: „Neće, brate! Mala, kvrgava, nikakva!“ - priča Milan Stojanović, predsednik Mesne zajednice.
Zašto je tako, šta je to u lokošničkoj zemlji (vazduhu, vodi), pa nizača samo tu raste, niko se nije posebno zanimao.
Važno je da je ima. Jer, od nje se živi.
- Vidiš kako se živi - kaže Hranislav Ilić, jedan od najvećih uzgajivača u selu.
Suzana, supruga mu, i Stana, majka, sede na ponjavama na betonu, uz brdo paprike i prebiraju je: krupnije na jednu stranu, za nizanje, sitnije na drugu, za sušenje u plasteniku, i mlevenje.
Zakasnili smo desetak dana, gotovo sva paprika je obrana i svuda okolo su crveni venci, ali Suzana se odaziva molbi i pokazuje kako se plodovi nižu.
Tanku i jaku iglu dugačku tridesetak centimetara uvežbanim pokretima provlači kroz drške plodova, i kad dođe do kraja igle, probodene paprike svuče jednim potezom na kanap, pa ispočetka. Krajem septembra održava se u selu takmičenje u brzini nizanja - rekord je sto paprika za dva minuta.
Dve nedelje posla
Ali to je više za reklamu i novine... Jer, ne niže se dva minuta, nego po dve nedelje, i to je težak posao.
- Nego šta nego se ubodem!? Svake sezone barem jednom... - odgovara Suzana.
Hranislav traži da zapišemo da su glavni uzgajivači u njegovom domaćinstvu ćerka Marina i zet Boban Kocić. On samo pomaže, tvrdi. Pazi na sušaru, premešta vence, i tako...
Nanizana paprika - u jedan venac stane 200 plodova - prvo se sedam-osam dana suši okačena o zidove kuća, ispod ambara i svuda gde ima mesta... Onda se prenosi u sušaru i tu dimi nekoliko dana. Sušara ima raznih, ova u porodici Ilić je ozidana zgradica pet sa pet metara, udešena tako da su vrata ložišta napolju, a žar je unutra. Ogroman ventilator ravnomerno raspoređuje vreli vazduh, a Hranislav na oku stalno drži termostat i kad treba ubaci cepanicu u vatru.
- Drva su važna, ložimo bolja drva u sušari nego u kući...
Stojimo pored drvenih gajbi do vrha punih izgorelih paprika.
- ’Oće vatra da prevari - kaža Hranislav.
Posle se, ako sam dobro zapamtio, opet paprike suše na zidovima, pa opet u sušari, i posle toga okačene na suvom i senovitom mestu mogu da stoje i godinu dana.
Kupci i iz Bugarske
Kupci dolaze sa svih strana: nakupci iz Srbije pazare po stotinak venaca, oni iz Bugarske, hiljadu-dve.
A cena?
Cena, naravno, zavisi od kvaliteta: ona krupna i lepa, šest-sedam dinara komad. Po dvesta u vencu, uhvati se venac hiljadu, hiljadu i po dinara... Na gradskim pijacama veza od deset komada košta od sto do dvesta dinara, ali pri kupovini treba proveriti jesu li cele i da ih slučajno nije načela buđ.
Zanimalo me je da li je to malo ili mnogo para, kako se živi od paprike u Lokošnici.
Ljudi u selu su ljubazni i gostoljubivi, ali im kuće nisu ni velike ni besne. Mnoge nisu ni omalterisane. Lokošničani svakako nisu bogati iako rade svakog dana u godini.
- Kakav godišnji odmor? - smeje se Hranislav Ilić.
Koga zanima, i ko bi da u Lokošnici gaji papriku, evo da zna: u prve tri nedelje marta seme paprike polaže se u zemlju pod plastenikom, semenku po semenku - pincetom! Raspitivao sam se koliko semenki posade, ali nije išlo: svaka računica svodila se na „mnogo“. Do prvog maja, iz tih semenki niknu biljke - između pet i deset centimetara visoke, to se zove „rasad“ - i onda svaku takvu travku treba posaditi u leju napolju, jer lokošnička paprika neće da raste u plastenicima. Posle se zaliva, plevi korov, gleda u nebo da ne udari grad, psuje sunce kad prži... i na jesen berba.
Jug je to
Berbu treba obaviti brzo, u nekoliko dana - a radnika nema. Dolaze u grupama Romi iz sela oko Bojnika, gde osim šljive, kruške i jabuke divljake ništa ne raste, za dnevnicu od dve hiljade dinara i gazdin doručak i ručak. Onda se vraćaju kućama, pa sutra opet...
Pitao sam i Milana Stojanovića može li da se živi od gajenja lokošničke paprike? On radi nekakav službenički posao u Leskovcu u opštinskoj administraciji, ali njegovi sade nizaču: baba, otac... Četiri generacije žive u njegovom domaćinstvu.
Nije odmah odgovorio na moje pitanje, razmišljao je minut-dva.
- Znaš kako... Da žena i ja imamo platu po četrdeset hiljada, moglo bi da se živi bez paprike - kazao je Milan.
Pre nego što kažete da je malo ili mnogo, setite se: nije da Lokošničani ne znaju za više i za bolje, ali jug je to! Kad čovek nema, on se i na lotu nada da će dobiti „peticu“ i nekih deset-dvadeset hiljada.
Mada...
Rekoh, svake jeseni u Lokošnicu dolaze televizije iz belog sveta: Al džazira, Frans 5, CNN...
- Pravo da vam kažem, ljudima je dosta novinara, svaki dođe i traži da se radi ovo ili ono, a narod ima posla - čuo sam još dok sam ugovarao posetu.
A kad smo došli, zatekli smo se na polju u isto vreme kad i nemačka ZDF. Snimatelj u prsluku sa mnogo džepova klečao je na ispucaloj zemlji, a rediteljka, novinarka, šta li je, u zelenim vojničkim pantalonama koje su joj lepo stajale, dovikivala je:
- Na los! Ge dort! Cum anfang!
Njihov vodič, devojka u godinama studentkinje, tiho i mnogo blaže prevodila je:
- Hajdete još jednom... Ona kaže da idete tamo, na početak vrste.
- A bre, ženo, mani me se - brecnula se jedna seljanka, ali je poslušala.
„Cel život“
Lokošnica je, modernim jezikom kazano, „brend“. Zašto, jednostavno, pitam Milana Stojanovića, ne zapakujete papriku u kesu na kojoj ćete napisati ime sela i ne izvezete je u svet.
Kad neko pokušava da proda novi proizvod, razmišljam ja, početnik u ekonomiji, on silne pare ulaže u snimanje reklamnih spotova i plaća još više za njihovo emitovanje. A vi, kažem Milanu, imate besplatnu reklamu, a ne nudite proizvod.
- Probali smo... - kaže, kao da se izvinjava.
Priča je dugačka, ali obična i sa nimalo iznenađujućim krajem: formirali su udruženje za plasman paprike, a jedan od njih uspeo je da ih prevari, pa sad poznati trgovački lanac prodaje samo njegovu papriku...
U njegovom dvorištu, starica u crnini, njegova baka, osamdesetšestogodišnja Stanka, polako niže na iglu jednu po jednu krupnu crvenu papriku.
- Koliko nanižete za dan? - pitam.
Ali baka ne čuje dobro.
Odgovara:
- Cel život!
TAJNA PAPRIKE PUNJENE PIRINČEM
Da prste poližeš
Nizača se koristi samo za sušenje, ajvar se pravi od druge vrste crvene paprike, krupnije i mesnatije. U Lokošnici su mi nabrojali više od 20 recepata sa sušenom paprikom, ali ja sam se raspitivao samo kako ih spremiti sa pirinčem i krompirom. Probao sam to posno jelo davno i uporno pokušavao da ga sam napravim, ali ukus im ni približno nije bio isti. Recept je lako naći: osim paprika, potrebni su vam samo lokošnička nizača, luk i pirinač. Neki dodaju i krompir, šargarepu, orahe... ali, rekli su mi u Donjoj Lokošnici, samo jedno je važno: luk treba dobro upržiti, da dobije zlatnu, gotovo smeđu boju.
- Tad će da budu prste da poližeš - rekli su mi.
Kurir.rs/ Momčilo Petrović Foto: Nemanja Nikolić
NE PROPUSTITE
