Nenad Ris iz Srpske Crnje jedan je od poslednjih kovača u Banatu.
Zanat, koji prema zvaničnoj klasifikaciji spada u stare zanate, bez koga se nekad nije mogao zamisliti život na ovim prostorima, skoro da je pred izumiranjem. Ni Nenad nije planirao da bude kovač, ali ga je život naterao da se bavi tim poslom.
Dve decenije je radio u Zemljoradničkoj zadruzi "Jakšićevo", a kada je propala dobro mu je došlo znanje koje je stekao u radionici.
- Radio sam u zadruzi dvadesetak godina i od starih majstora bravara, najviše od Ljube Zebića, učio sam i kovački zanat. Kovanje me je jako zainteresovalo pa sam polako počeo da prikupljam alat za svoju kovačku radionicu. Kad je zadruga propala već sam imao opremljenu radionicu i dovoljno znanja da počnem samostalno da radim - priča Nenad.
Danas Nenad u svojoj kovačkoj radionici iskuje poneki raonik, špartač, napravi šrafove za kotarke, šupe... Najponosniji je na svoj rad na ogradi za portu u crkvi u Aleksandrovu.
- Trebalo je iskovati 1.200 šiljaka. To nije lak posao, ugrejati, udarati... Još nisam završio sve, omela me je korona, ali sam ponosan što je moj sin, student, da bi mi pomogao, iskovao više od 100 šiljaka - ističe Ris.
Najvažniju alatku, mehanički čekić, Nenad je napravio sam.
- U zadruzi smo imali mehanički čekić koji je bio star 70 godina, a bio je napravljen u nekadašnjoj livnici zrenjaninskog "Radijatora", starog pogona koji takođe više ne postoji. Prosto me je opčinjavala ta mašina pa sam proučavao kako je napravljena. Nabavljao sam delove, nešto kupovao na otpadu, nešto skidao sa traktora i fijakera, a potpuno samouk napravio sam svoj mehanički čekić koji me odlično služi - kaže Nenad.
Potkivanjem konja, što je nekada bio posao kovača i potkivača, Nenad se nije bavio.
- Prvo, nema konja. U Srpskoj Crnji mogu se nabrojati na prste jedne ruke. A drugo, to je vrlo osetljiv posao. Ako promašiš, konju nanosiš veliku bol, to nisam mogao - objašnjava Nenad.
Banatski kovač ponosno čuva kovačku vatru, a da li će je i sačuvati za naslednika, to je teško reći.
- Danas samo od kovačkog posla ne može da se živi. Ja radim i druge majstorske poslove, a bavim se i ratarstvom. Moj sin Dejan, iako je student na poljoprivrednom fakultetu, smer voćarstvo, dosta je naučio od mene. Interesuje ga radionica, stalno je u njoj, ali od toga sigurno neće živeti. Dobro je da zna zanat za sebe. A mladima ovo što ja radim nije zanimljivo, tako da nisam siguran koliko će još postojati zanat sa tako lepim imenom kovač i potkivač - završava Nenad Ris.
(Kurir.rs/Zrenjaninski/Foto:Ilustracija)
NE PROPUSTITE
